nisam ga ubio
"...i ja tebe zamisljam u prirodnoj velicininapravljenog od papira sa strip-slicicama..."
rekoše mi jučer.
A nije me baš iznenadilo.
Volim stripove. I puno sam ih čitao. Ali u nekoj prijelaznoj fazi između samo igranja i samo čitanja, palo mi je napamet igrat se s likovima iz stripova. Onda sam izrezivao te likove i ratovao.
Imao sam i plastične figurice, ali nedovoljno njih. Meni su za pravi rat bile potrebne regimente i divizije, a ne ušljivih 100-200 figurica. Ratne su operacije trajale satima. Pogotovo kad bi random bačena deka, predstavljala neko brdo, a njeni "valovi" rovove. Trebalo je barem sat vremena da uopće namjestim sve to skupa prije nego igra počne.
Uglavnom, taman sam posložio jedno 600 crvenih mundira u ratni raspored, te sproću njih Blekove i Markove trapere, kad...
moj dragi rođak naglo otvori vrata od sobe i napravi propuh...moj se bojni poredak pretvorio u papiranti vihor...
Razmislio sam malo o svemu. Zaključio sam da ću sad otić po kuhinjski nož i maloga ubit. Znao sam da ću dobit grdne batine i da će se svi jako ljutit, ali proći će ih.
Pa jebemu, ne može mi to radit...
15.07.2005. u 12:58 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar
Trenutno nema niti jednog komentara