APOKALIPSA-RAGNAROK-SMAK

Na minus 23 smrzavaju se bale u nosu. Tom analogijom, počinjete disati na usta. I dobijete upalu pluća. A čelične sajle pucaju iz čista mira. I dermalni pokrov vaših dlanova ostat će na bilo čemu, čega se uhvatite golom rukom. Dobro, znam, oni koji se na –23 golom rukom hvataju za bilo što, su debili.
 
A sve je počelo na minus 14 prethodnog dana. Parkrirali smo naše čelične konje na vagone. Zategnuli im noge čeličnom užadi. Sjeli smo u vagone. Potrpali se u njih kao stoka. U kupeu nas je bilo po 8. Zbijeni ko sardine, smrdili smo ko sardine. Ali bilo nam je toplo. I bili smo veseli. Pogled kroz zaleđeni prozor odavao je osjećaj raja, u odnosu na ono što se događalo vani. Vani su pucala stabla. Iz čista mira. Te je noći, u vlaku vladao savršen mir. Bili smo tihi, jer smo uživali u spoznaji da nas barem ove noći nitko neće uzbunjivati. A bilo nas je malo i strah idućeg jutra. Jer tamo gdje smo išli…tamo je bilo…potpuno hladno.
 
Ne sjećam se točno naziva mjesta. Mislim Resavica, ili Resava, ili tako nekako. To zapravo nije mjesto. To naselje ko iz Eastwoodovih westerna izgledalo je apokaliptično. U nekakvoj rupi, omeđenoj brdima, nalazio se rudnik. Iz grotla jednog od tih brda, izlazila je nekakva pokretna traka niz koju su se valjale gromade ugljena. I 50 kućica načičkanih oko tog okna. I pruga. Kojom smo došli mi.
Dakle –23. Resavica Jutro. Naše konačno odredište imalo je cool ime. Pasuljanske livade. Nekih 20 kilometara od rudarskog naselja. Naložio sam vatru ispod svih 330 konja, jer webasto ne pomaže. Vatra je uskoro zagrijala motor. 16.000 kubika uskoro je oživjelo.
Krenuli smo. Penjali se uz vrleti i spuštali u ambise. I uskoro zalutali. Gdje su jebene pasuljanske livade nitko nije mogao sa sigurnošću utvrditi.
Prolazili smo ispred neke kolibe. I stali. Iz nje je izašao starac. Bos. Potpuno bos. I rekao nešto u stilu: aaa, tamo ideš gore, pa preko dabrove kape, pa onda kod jelenovog uha spustiš se prema dole i to ti je to.
Pogledao sam kartu. Osim što se ne kužim u topografiju centralne Srbije, na karti nije bilo landmarka tipa dabrovi, jeleni i tigrovi. Samo neke vijuge.
Na poslijetku, ipak smo pronašli naš logor. Momci koji su krenuli pješke, došli su tamo prije nas. Upravo su stigli. Bili su taman postrojeni i izdaleka izgledali su ko kolonija tuljana na Antarktiku. Tako su dahtali.
 
Večera koju smo dobili bila je jestiva prvih 30 sekundi. Drugih 30 sekundi, bila je to hladna večera. Nakon još minutu, što ste pojeli, pojeli ste jer se sve ostalo smrznulo. Zapala me straža. Noću. Netko pametan, zaključio je da po ovakvoj hladnoći, smjena se sa standardnih dva sata, skraćuje na jedan. Sat. Kako bi izbjegli žrtve.
 
Čučao sam tako ispod drveta, slušajući kako stabla pucaju od hladnoće. A onda sam se odmakao od drveta. Nisam želi da me usmrti kakav trupac. I razmišljao o svrsi ovog putovanja. Oni su to shvaćali kao vojnu vježbu. Ja kao praktični seminar na temu: Evo zašto Švabe izgubiše u Rusiji.
 
Svanulo je. Neke budale su se išle umivat. Poslije su si čekićem oslobađali lice. Neki, još mudriji, pokušali su se brijat. Ha. To ste trebali vidjet.
 
U takvim, ekstremnim i po život opasnim situacijama, ja imam sposobnost da mi se dogodi nešto pozitivno. Tako da preživim. Da jednog dana napišem log.
 
Vojnik T.! pozvao me kapetan. Nacrtao sam se ispred njega, neispavan, umoran i smrznut.
Kako je bilo noćas na straži? Vrlo dobro druže kapetane. Noć je bila mirna. Ajde ajde. Slušaj, mi sad idemo na gađanje. A ti ovde da mi čuvaš opremu. I nemoj da mi šator bude hladan, razumeš ? Razumem.
 
Bile su to riječi čovjeka koji me inače nije volio. Ni danas mi nije jasno zašto je izabrao baš mene. Mislim da je to iz razloga što često nisam glup. A napose, na pravilan način razumjeti rečenicu I nemoj da mi šator bude hladan,  u praksi je značilo da ću ja jadan, cijeli dan morat ložit vatru, jer fakat ne znam kad će se on vratit. 
 Dok sam nosio naramak drva prema njegovom šatoru, gledao sam kolonu vojnika koja se spremala napustit logor. Gledali su i oni mene. Mrko. I tužno. Nitko nije dobacio ništa. Bilo je prehladno za otvarat usta. Bilo je prehladno za bilo što, osim za ložit vatru cijeli dan.

a ja sam jednom hodala po planini i puhao je vjetar u nas od 80km/h. to je rekao drazne da tolko puse. a drazen ima 45 godina i zna sta prica. kad ti vjetar od 80km/h puse u lice, onda ti udje u usnu supljinu i potjera ti sve šmrkljre iz nosa pa ne moras ispuhivat nos. bas je veselo bilo.

u nosnu supljinu udje. ne u usnu. ah.

hihi, a di si mala?

a eo. lebdim. stajaznam. ..(al to je super. ne kuzis uopce. ti ides i dva vijugava balca vijore iza tebe. onih par sekundi prije nego se otrgnu i nestanu iza tebe. da. nije bilo zabavno bit ZADNJI u koloni:D)

i balci im vijoriše sa obraza ko zastave. horror

neljucki

Zuta lokva, 1992. sijecanj. kontrolni punkt. baraka od drvene okrajine. unutra centralno mjesto zauzima olupina necega sto se nekad zvalo kraljica peci. prozdrljiva naprava koja guta kubike drva. ako ta pec ne izazozove prekomjernu sjecu lickih suma nece nista.gusi nas dim. dimnjak nikako ne vuce. pametni konstruktor barake ostavio je procijepe izmedju dasaka tako da nas ne gusi dim . srecom bura ubacuje stalno nove kolicine svijezeg zraka. vani je -27 unutra ugodnih -5. ako sjedis na peci. na samom punktu na cesti ostajemo koliko ko izdrzi 15-20 min. srecom opremljeni smo najboljim smecem od odjece sto nam je osigurala DOMOVINA dd i TUDJMAN & SINOVI .jaja mi spasavaju zenine vunene hulahopke. kad se vratis uz pec utones u san i sanjas Pasuljanske livade.vrece za spavanje. potkape. rukavice...medju dodatnom opremom kao vodja patrole zaduzio sam i prave americke vrece za mrtvace. super stvar. uvuces se unutra, vjetar te ne propuhuje a grijes se toplinom vlastitog daha. blago americkim mrcima...