tona kiše - tona mraka
I kad sam skužio da je ono što namjeravam napraviti, 75% od onoga što ona VEĆ radi (a ja mrzim kad ona predvidi stvari i radi ih dok ja tek razmišljam o tome što ću radit), onda sam izašao van, na način da ne radim 75% stvari ko i ona, neg 100%.
Al nisam.
Stavio sam knjigu u džep, obukao kabanicu i izašao na ulicu. Neko sam vrijeme hodao ispod golemog oblaka koji je baš nadamnom odlučio istrest sve svoje vodene čestice.
Namjeravao sam pojest kolač. KOLAČ. Šta ti je T.? pa ti ne jedeš kolače...ngh, čovjek mora radit neke ustupke da bi bio 100%.
I na nekoliko metara od mjesta gdje sam se htio pretvorit u nju na neko vrijeme, sretnem Zelenog i njegovu ribu. Besciljno tumaraju gradom, ne mareći za činjenicu kak je kišnica najbolja za zaljevat cvijeće, ali ne i ljude.
Di si T., di ste vi...bla bla. Ja kaem, pao mi šećer idem na kolač. Zeleni me pogleda ispod oka. Znam, sumnjiv sam mu. Riba od zelenog nije ništa skužila neg je rekla spremno: I ja oću kolač. I ja oću kolač...
Sjeli smo tamo jest kolače. Riba od Zelenog i ja. Zeleni je pušio i dalje me sumnjičavo promatrao.
Imat knjigu je bespredmetno kad ste u društvu ribe od Zelenog. Ona ne zatvara usta, iako proždire kolače.
Onda je tamo ušao Pljuga. Kakav čudan dan. Prišao je k stolu i rekao. Pao mi je šećer, došao sam pojest kolač. Pogledali smo se...I sjeo je s nama i naručio isti kolač ko i ja maloprije.
Nedugo zatim, rastao sam se od njih i otišao u našu mjesnu zajednicu gledat susret protiv džamahirije. Tamo sam zatekao još nekoliko muškaraca živopisnih nadimaka. A došao je i Zeleni kad je odkantao ribu od Zelenog.
Kad sam naposlijetku ipak stigao kući, izvadio sam knjigu iz džepa i rekao joj: A hvala ti. Bila si vrlo pristojna i dobro si se vladala. Bilo mi je ugodno s tobom u društvu.
A onda sebi: Idiote. To je knjiga. To nije čovjek. I to je antropomorfizam.
Merd. Ona je to isto znala prije mene. Jebemti što me to živcira.
19.09.2005. u 8:58 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar