APOKALIPSA-RAGNAROK-SMAK

ako ikad vidim čovjeka koji je odrastao u šumi, a živi u kući od betona, zaustavit ću ga i pitat: A što ti je to trebalo?
Ako vidim onog koji je betonsku kuću zamijenio drvenom i živi štajaznam na Plitvicama, pitat ću ga: Kako ti je to uspjelo?
Mislim da je došlo jedno drugo vrijeme.
Od kad znam za sebe, kad se za nekog reklo da je lud, to je imalo pozitivan prizvuk. To je bilo trendi, cool, poželjno čak.
Kao ono, kuiš, burajz moja ekipa, oni su svi ludi. I to je kao super. Mi smo ludi, ja sam lud. Svi su ludi. Ludilo brale. bla bla nja nja
Nekak si u zadnje vrijeme mislim, da se proces počeo odvijat unazad. Odnosno, danas, kad su svi kao ludi, postaje sve više cool bit potpuno normalan. To je sad egzotika. Rijetkost.
Jer ak su svi ludi, oni koji se razlikuju od većine su, ako ništa drugo, ono bar popularni. O njima se priča. U njih se gleda.
Normalni ljudi. Uravnoteženi. Zdravi. Širokih kadrova. Jasnih slika. Skladnih oblika. Spremni. Dobri.
A veli mi jedan moj, kojeg uzgred budi rečeno smatram vrlo blizu normalnom, da takvih ljudi nema. Odnosno, da ih je više nego premalo.
To ti je (veli on) ko kad daš oglas u novine da tražiš direktora-managera-jebača majki s plaćom milijun i karticama i autom i odgovornošću i svim tim pratećim pogodnicama.
Pa se ne javi nitko. A tamo, na birou, kampiraju na tisuće.
Normalne se tamo ne traži, rekoh, normalne moraš nekom otet. Normalni su traženi jer su zauzeti. A svi su zauzeti, jer ih je malo.
Je, kaže on. To je zato što svak oće poglavica bit, a ne bi u šumi živio.
Što to sad znači? A nisi ni ti baš normalan, opet ću ja.
Znam, al sam poglavica.
Ti si poglavica od betona.
A ti si šumski druid.
E pa zato se dobro i slažemo.
Mi smo jedan čovjek.
điđi miđi
 

da.

Kad se počneš ponašati onako kako ti savjest i srce nalažu, a ne onako kako društvo od tebe traži, tad možeš uspijeti i biti normalan.
I zar je bitno biti normalan pred drugima ?
Ne. Bitno je biti normalan kad se pogledaš u ogledalo.