Dnevnik jedne plavuše

Oke su se jedva otvorile..prekrila sam se plahtom po glavi ne želeći ustati.
Moraš me mrziti..to mi odzvanja već danima po glavi.Mrziti nekoga??Onaj tko me imalo poznaje zna da nisam sposobna za to.U svakom lošem čovjeku nalazim ispriku,makar i neku banalnu,za ono što je učinio.
Pitam se..pa kako onda mrziti nekoga do kog mi je toliko stalo?Kog želim kraj sebe..milovati jutrima,stiskat se uz njega noćima?Lakše je mrziti samu sebe što se budim zorom čekajući njegovu poruku za dobro jutro..a umjesto toga čujem samo muk,mobitel miruje i ne pušta ni glasa..
Ne mrzim ni sunce jer onda uživam negdje u blizini mora..plačem uz kišu i zato mi je draga,naslonim se na prozor i gledam kako padaju pahulje snijega.Ja neznam mrziti..
ne traži to više od mene,molim te..ne mogu te ne voljeti kad te toliko silno želim osijetiti..zašto mi ne dozvoliš to??Na tren mi se prepustiš..
Sve moje želje odavno su otišle u vjetar..a ne mrzim ni vjetar što mi ih je uzeo..
Mrzim sebe što nemam dovoljno snage i želje zaboraviti čovjeka koji se uvukao i u najsitniji dio moje kože.Srce mu je beskrajno hladno i u njemu nema mjesta za mene..pogled mu je tako topao i blag a usne tako meke kad se stapaju s mojima..
Nemožeš mi reći da nisi za mene..neznaš to..

Sigurno misliš da bi ti bilo lakše ga mrziti i krenuti dalje?! A to jednostavno ti ne polazi za rukom. I što više razmišljaš o tome sve više i više želiš mrziti a u stvari sve više i više ti voliš! A to boli. Boli jako i ne da ti mira ni trena. Svaka misao, svaka riječ, svaki stih koji čuješ sve te podsječa na njega i boli, i boli, i boli....... Trgni se! Skupi snage! Znam da je teško. Suoči ga sa svojim mislima, reci što osječaš, reci što želiš i onda češ znati što i kako dalje. Svaka bol koja poslije toga dođe biti će puno manja od one koju sad proživljavaš. (jednom meni netko rekao - i nije pomoglo)

i ti meni rekao i nije pomoglo obzirom da on zna sve moje želje i strahove.. :)

Nije pomoglo tad, baš u tom momentu, ali kad sam se otrijeznio i shvatio da više ne želim biti žrtva nečije neodlučnosti i samodopadnosti, lakše sam krenio dalje, a i više se ne dovodim u tu situaciju. Sve riječi koje ti netko kaže ne znače ama baš ništa dok sama ne odlučiš što i kako dalje. To je samo tvoja odluka i nema se što tu pametovati. Jel ipak to je tvoj život!

mC, eh, ali mozda ne želimo odlučiti. ili tako nekako?