O, Bože

(mak.: zobotrebac) 1. Instrument za oralno zadovoljavanje lične higijene. Sastoji se od drvenog štapića zarezanog sa obe strane oštračem za olovke. Čačkalice su najviše koristili zemljoradnici i direktori. Bilo je više stilova čačkanja, a osnovno pravilo je da se čačkalica prvo malo sisa, zbog kiseline, jer je onda elastičnija. Nakon toga se pristupa kopanju po zubima. Zatvoreno kopanje je kad pokriješ jednom šaketinom drugu i praviš bolne grimase, a otvoreno kad zineš da ti se vide mostovi, krajnici i dvanaestpalačno crevo. Ono prvo je bilo otmeno, pa su tako radili samo pripadnici viših slojeva: ambasadori, generali i njihove "drugarice", na primer. A najotmenije je kad zajedno s ostatkom hrane iz šupljeg zuba izvučeš i onaj poseban visok ton zbog koga se u kafani čak i kelner okreće. Zanimljivo je da studenti, recimo, uopšte nisu čačkali zube, jer im je to bilo seljački. Ponekad bi eventalno uzeli čačkalicu pre jela da očiste nokte, ali bi je odmah zatim vratili na mesto. Kasnije smo postali fini: čačkalice se nisu mogle naći baš u svakom ćumezu, pa se narod snalazio koristeći šibice. Ako šibica nema u blizini, mogao je da posluži i dugačak nokat na malom prstu. U tom slučaju bilo je preporučljivo da se prvo iščačkaju zubi pa tek onda vosak iz uveta.