Povodanj dobrog zla

Neobično je saznanje da zapravo više ne komuniciramo.

Ja ne znam što se događa s tobom, ti nemaš predodžbu što je u meni. Dva bića koja su se klela u intervenciju Svemira, zahvalna dodiru sudbine, iznenada šute kao Golobova dva broda u magli ispod tuđih zastava. A nije li upravo to ono protiv čega smo oboje ustali razgovarajući o ljudima i njihovim pogreškama? Nije li upravo neprepoznavanje šutnje bilo razlogom koji nas je toliko puta u našim odvojenim historijama ranjavao i potom nas čudesno spojio? Nismo li oboje bolno upoznavali ljude koji su nas ostavljali u trenucima kada su nam bili najpotrebniji, ne zato da bi nas tješili, mazili ili pazili, čuvali i tetošili, već samo i jedino razumjeli, čuli što im govorimo, čuli ono što JESMO i saslušali nas, potom nam samo blago dotaknuli dlanom lice? Nismo li oboje doživjeli bol ranjavanja kojega onaj, preko puta, u svome nepočinu nije bio niti svjestan? Nismo li oboje nebrojeno puta shvatili da nam u blizini nedostaje ljudsko biće, ne ljubavnik, ne ljubavnica, ne meso, ne koža - već topao ljudski pogled?

Nenavikao sam na to da te nema. Ili je možda bolje reći: razmažen sam tvojim prisustvom u mome životu. U onim sitnim, malim svakodnevnim isječcima - brzopoteznoj poruci; kratkom pozdravu; večernjem menuu; pogledu s balkona; ponekome vicu; tvome glasu kroz moje slušalice; saznanju da nemamo tajni, da nema skrivenih i zatajenih priča, zbivanja, ljudi... Trebam li o tome od danas pisati samo u perfektu?

Do pred koji dan, znao sam gotovo svaki tvoj korak - ne zato što sam to tražio od tebe, već zato što si to željela dijeliti sa mnom. Bio sam blagoslovljen tim saznanjem, saznanjem da napokon ne moram moliti za tu jednostavnu, gotovo naizgled beznačajnu pažnju čije neprisustvo razara ne samo ljudske odnose već civilizacije, da je ta pažnja ovdje, u svakome trenutku, neupitna, nezahtjevana... Pokušao sam ti uzvratiti jedino kako sam znao, otvorenog srca i širom rastvorene duše koja se raskolila od nadahnuća koje si izazvala svojim prisustvom. Nikada nisam tražio da me voliš. Ja sam to znao. Osjećao sam to daleko dublje nego da sam bio usputno meso, ispijena boca dobrog vina ili jutarnji mamurluk...

Ostao sam sam. Sam nakon ovog našeg vremena u kojem sam, priznajem, sam i sagradio vrlo neobična zdanja od snova. I to je ono, što bismo mogli nazvati - mojom istinom.
I onim na što bi ti nekada znala reći: that's ok.

opet. to je bila prva reakcija. nisam jos procitala log.

jebeno stalni dozivljaji,. jedna strana up (da ne kazem u konstantnoj krivulji),. druga down (smislenom i naglom, ali nenadanom neodgadjajucem padu),..
kljasti prijatelju,..
ajmo se naci veceras stvarno :(,..
ne radi krivulja,. radi feelinga

ovo je zista, fenomenalno, zrelo, jako dubok tekst. Dugo vremena nisam pročitala ovako nešto životno iskreno.
Sigurno ti je teško,Ali sa takvim ljudskim dubinama izvući ćeš se ti, vjeruj mi.
I biti ćeš jači, i biti ćeš u stanju to pružiti onoj pravoj. :)
A zdanja snova, ona ponekada od naših domova čine domove i dobro je da su tu !

Od 1 do 5? 6.

.....:o....:(((