Prošvikala

Čekam da šefovi odu na nekakav svečani ručak... Blažena zima, nikakvog posla nema, sama sebi se ne mogu načudit koliko vremena mogu provesti blejući u taj kompjuter. I šta da radim. Čekam da šefovi odu...
Onda ću klisnut u grad, idem popit kavicu s nekim, bilo kim, a mogla bi i do butige pogledat malo robice, poklončiće...
Onda ću se vratit, intenzivno razmišljati čime ću se bavit popodne, ah da, nazvat ću frenda da vidim idemo li u rekreaciju (makar do kafića ;)  Hm, trebala bi i provjeriti TV program, možda ima neki dobar film?
I doći će valjda i četiri sata. Ma morala bi između tri i tri i pol možda par papira prevrnuti, čisto da se korisno osjećam...
Naporno mi je to, čini mi se da previše razmišljam, pa kad će više taj vikend da se malo odmorim....

znaš.. zbilja ti je teško na poslu.. aj bar si na toplom.. zamisli si da sad moraš po cesti sa metlom ić.. otvorim prozor i vidim nekog jadnika kak ispred mog ulaza jede sendvich.. a nije ima di ni ruke oprat.. i evo sad opet čisti..

oduvije.. uvijek mi se tlak dizal kad sam čitala kak tipkate sa posla.. nisam zavidna.. ali.. i još pogotovo kak kukate kad će 4h.. jeb ga..

hoću reći da nikad nismo zadovoljni..

Pa da, nikad nismo zadovoljni, to sam i htjela reći, netko meni zavidi jer sam tu, a možda ja zavidim nekome tko je vani, na zraku, sa zanimljivijim itinerarom... Htjela sam ukazati na ispraznost takvih dana, i kako nam tako u monotoniji prolazi dan za danom ovog našeg jedinog i dragog nam života...

savrseno si to pokazala...slazem se