APOKALIPSA-RAGNAROK-SMAK

Al stvarno se dobro razumijem s šipcima. Šipci. Ćifše. Ćifša teza; ćifša zora, ćifša nona kalamoća.
 
Ima taj jedan ćifša šta drži pekaru 38 koraka od mog ulaza. A pekara mu uopće nije uređena u šiptarskom stilu. Neg ono, u europsko-kontinentalnom stilu. I za njega ne rade njegovi nećaci i bratići, male ćifše, neg za njega rade Hrvati. Hrvatice, točnije. Jer im to piše na plastičnim pločicama što ih nose povrh lijeve sise. Suzdržite se od gluposti za trenutak, te nemojte pomislit da im piše HRVATICA na pločici, neg štajaznam Snježana, Verica, Tanja, Sanja i tak dalje.
 
Uglavnom, što se mene tiče, bolje da ima piše Enver, Idriz, Murat, Osman, Hasan. Jer bi bili puno ljubazniji. Mada nisu one baš sad jako neljubazne. Nego me živcira kad mi se ne obraćaju sa vi. Iako ne patim od persiranja mi, ja ga koristim. Po navici, izvolite-hvala-molim-doviđenja i ta sranja.. Al one ne. Neg me pitaju: štaš ti? E kad mi kaže štaš ti ja dobijem rogove.
 
I odem ja tak jučer po ćevape u tu pekaru. Za pultom jedna od tih cura, a na drugoj strani sjedi (kasnije se ispostavilo) vlasnik-ćifša Ignac Škuljđiđimiđi nekak…
 
I pitam ja malu da kak to da sam nekidan u malim ćevapima zatekao samo 4 ćevapa, a još par dana ranije, čitavih 5. Ona će meni da to nema veze, neg da je bitan normativ, oće reć gramaža. A di vam je taj normativ? -opet ću ja. Eno ga tamo gore na zidu.-uzvrati ona. Ja ne vidim do tamo. I da nema ona pojma, da šta nju briga, da uostalom eno gazde pa njega pitaj.
Sjedoh ja tako pored Ignac the baker, employer of arrogant croatians, te mu velim da sam ja taj i taj. I onda on kae da je on taj i taj i da u čemu je problem.
 
I ja mu dam naslutit da sam blizak državnom inspektoratu, ali eto kao blizak susjed, ja samo oću svoje ćevape, koji su uzgred budi rečeno, izvrsni u njegovoj šiptarskoj kuhinji, i ne bih rado da ga ne ka od meni bliskih inspekcija surovo oglobi. Tu Ignac i ja razvijemo polemiku jel taj normativ vidljiv il nije i ja ga zamolim da napravimo pokus, tj. Da on stane s one strane pulta pa da mi pročita, bilo što s tog normativa. Naposlijetku je shvatio da je on ipak u prekršaju.
 
Ali ja sam i dalje hvalio njegove ćevape i dobrosusjedske odnose kao takve. Ne zato što volim Ignaca, neg da mi idući put ne pljunu u hranu. Moram spomenuti da se Ignac u tih 10 minuta toliko osjetio zbližen s mojoj osobom, da je prešao na ti.
 
Opet će on da jel ima nešto što mi smeta u njegovoj pekari. Ima., naravno da ima. Ali drago mi je da smo i dalje na VI, rekoh ja pomalo revoltiram njegovim rapidnim stvaranjem prijateljstva.  Imate izuzetno neljubazno osoblje, opet će lažni inspektor...
 
I tu Ignac načisto popizdi. Rekoh mu da mi se obraćaju sa štaš ti, a nekad i sa šta ti oćeš, a nekad samo sa ti, i da ja ne patim od toga, ali bih volio da mi samo kažu izvolite i to je to. Ignac je zamračio. Jel ova to govorila? upita me uperivši zloslutni kažiprst u zlosretnu djelatnicu. Gospodine Ignac, nemojte se ljutit, ali vam radije ne bih rekao o kojoj je konkretno osobi riječ. Znajte samo da ih ima više. I tu on, da mu kažem koje, kak se zovu, te ovo te ono, da mu ja to moram reć i da će on to odmah sankcionirat.
 
Već mi je postalo neugodno. Srećom, ćevapi su bili gotovi. Istini za volju ja doista nemam pojma kako se zovu te neljubazne guske. I to mu i kažem. Da  moju korespondenciju s njegovim osobljem, memoriram isključivo u audio modu. Odnosno da ne povezujem imena s pločica sa licima, jer da me to ne zanima. Uzmem svoje ćevape i odem.
 
Neko sam vrijeme razmišljao o tome kak bih se možda trebao osjećat loše zbog cijelog incidenta, jer će te cure bit dodatno maltretirane od strane gazde....čak sam se i trudio osjećat grižnju savjesti. Nije pomoglo.
 
Nisam osjećao ništa. O.K. bio sam gladan neko vrijeme, a poslije ni to.