DayWalker

Utorak mi se nekak dovukel, da ga nisam ni skužil. Inače mi je potrebna dugotrajna priprema za taj dan. Nemam pojma zakaj. Jednostavno je to nekakav ćelavi dan. Danas na putu do posla, ponovo neka tužna lica, "Karte na pregled, molim", "Pardon mladi gospon, možete mi se dić?". Ne mogu, bole me noge i muka mi je od ovog grada, gdje u pol osam ujutro deset ljudi u tramvaju kucka po mobitelima. Zar smo zaboravili okrenut broj telefona i razgovarat sa glasom s druge strane? Ne znam kaj bi odgovoril osobi koja mi pošalje poruku "Kaj ima?". Kaj te boli kurac kaj ima, ak ti je bitno nazovi pa pitaj, ak me pitaš zato kaj ti je dosadno pa ne znaš kaj bi pametnije, nemoj me ni pitat. Da li je moguće da se toliko otuđujemo jedni od drugih? Bojimo se sebe, drugih, trećih, pa neumorno kuckamo po tipkovnicama i mobitelima. Nije to loše, ali ako je to jedini način komunikacije, onda u kurac. Dopustili smo da nas ubiju televizija i novine koje nas hrane strahom od drugih ljudi. Jer ako se budemo i dalje družili, neće nam ostati puno vremena za njihove tiskovine i programe. Zato nas plaše novim bolestima, pobjeglim iz ko zna kojih laboratorija, tipovima koji otimaju mobitele po cesti, pljačkašima banaka i pošta. Kaj toga svega prije nije bilo? Kad ste zadnji put vidjeli ili pročitali neku lijepu vijest? Samo neko sranje. Još malo pa ćemo se bojati otvoriti prozor u svom stanu da nam nekaj ne uleti kroz prozor, bolest ili avion.  Sjedićemo doma, neručivati sve kaj nam treba preko neta i tv-prodaje, radit ćemo od kuće i svi ćemo postati samo nadimci na monitorima. Kaj vam se ne čini da sve kreće prema tome? Društvo nam nameće neke svoje regule da nas drži pod kontrolom. Najgora stvar je kaj oni viču "skačite", a mi pitamo "kak visoko?"
E, malo sutra, kaj se mene tiče. Ja i dalje volim verbalnu komunikaciju, ne odbijam od sebe drage ljude niti one koji bi to mogli postati. Ne želim se izgubiti u moru onih koji su izgubili sve iluzije, ostali bez svoje dječje mašte, postali "odrasli" i zaboravili da su na ovom svijetu vrlo kratko. Zaboravili su da Čokolino ima bolji okus od antidepresiva, da je nogomet zabavniji za gledanje od izvještaja za prvo tromjesečje i da je zagrliti nekoga toplije od zračenja monitora. Carpe diem. Uživaj u danu. Svi smo smrtni na ovoj planeti. Umrijet ćemo sigurno. Želite li se naći jednog dana u samrtnoj postelji, pogledati iza sebe i, svjesni da ćete umrijeti, zaljučiti da vam pogrebna povorka stane u dva automobila? I tad ćete se sigurno sjetiti najboljeg prijatelja ili prijateljice, koje niste vidjeli dvadeset godina, jer niste stigli od posla. I bit će vam žao. Ne dopustite da vam se to desi.
Ja sigurno neću.

natipkala sam svoj tekst i onda krenula citati dalje...nevjerojatno kako smo pomislili istu stvar,a rekli na dva razlicita nacina..

jako lijepo napisano

ni ja.

.....a kaj da velim, osim Majstore svaka cast, svaka cast......