Dnevnik jedne plavuše

Sretna sam.I ono malo zraka sunca što se jutros probijalo kroz oblake meni je izgledalo toliko puno.
Stajala sam na busnoj, kad pored mene prođe neki školarac.Nisam obraćala previše pažnje jer ih je bila krcata stanica.On se vrati korak natrag i pogleda me -Vi se mene ne sjećate?Ja sam Ivan,onaj iz doma.
Neznam ni sama kako sam se osijećala tog trena al mislim da su mi oči bile krcate suza a emocije su me skroz preplavile.Stao je pored mene i rekao mi hvala.
Ivana sam upoznala pred dvanaest godina.Tada je imao nepunih četiri i stanovao je u domu za nezbrinutu djecu u mojoj ulici.Jednog proljetnog dana kad sam se vraćala iz škole vidjela sam tog malog dječaka,velikih smeđih očiju i tužnog pogleda, kako naslonjen na ogradu promatra rijetke prolaznike.Ja sam čitala nekakvu knjigu kad začujem: -Mama,ja bi da mi čitaš priču.
U tom trenu,a jako dobro se toga sjećam, skamenila sam se kao najtvrđi kamen i zagledala se u njega.Izvadila sam bonbon iz jakne i pružila sam mu.
Tada se pojavila teta Jagoda koja je tamo radila i rekla mu da ja nisam njegova mama.A on pita tužno -A priča??
Uzela sam ga na koljena i ispričala mu priču.Od tada sam svaki dan dolazila, makar na pet minuta, i čitala mu priče.Ono ljeto prije nego je trebao krenuti u školu usvojila ga je jedna obitelj iz Rijeke.Sjećam se da sam taj dan plakala jer mi je bio jako drag a istovremeno sam bila beskrajno sretna zbog njega.
I tako..Ivan i ja smo jutros nakon toliko vremena stajali zajedno na stanici i razgovarali kao odrasli.Zahvalio mi je što sam mu na neki neobičan način darovala ljubav prema knjizi.Kaže da piše,radovi mu se objavljuju u školskom listu i dosta je uspijeha postigao na Lidranu.
Mali Ivan više nema tužan pogled,sretan je..zaslužuje to.
I ja sam sretna..beskrajno sretna..

meni si izmamila suze na oči

kprekrasna istinita prica... napokon nesto kaj se ne zove crna kronika...:-))

ova je prekrasna..al ima puno priča koje ne završavaju tako

da, ima ih i uopce se ne libim cuti i takve..., ali treba i lijepe price pricati..., zar ne?? nekako mi je cudno sto cesto, kao da nas je sram, izbjegavamo ispricati pricu sa sretnim krajem...

ja volim priče sa hepiendom