DayWalker

Lagano nedjeljno izdrkavanje uz televizor, nešto surfanja po netu i razmišljanje kak sutra opet treba na posel. Vani lijep dan, a meni nekak sve ide na trokurac. Remiza puna ljudi, mame s djecom u laganoj šetnji prije ili poslije ručka. Ko bi ga znal.
Onda je zazvonil telefon. Frendica ide na Jarun na rolanje i pita jel bum s njom. Jebi ga, meni bicikl u banani, pukla mi pedala još tamo u 11-om mjesecu, točno na pol puta između Remize i Vjesnikovog nebodera. Ko bu popravljal bike po zimi? Velim ja „Aj daj mi malo vremena da nabavim bicikl pa ti se javim.“
Zovem buraza.

- B. Treba mi bike na par sati.
- Jebi ga, žena i ja upravo s biciklima dolazimo na ručak na Remku.
- A niš, idem dalje tražit.

Zovem drugog frenda.

- Debeli, kaj se radi?
- Evo žena i ja čistimo stan.
- Jebeni nedjeljni odmor. Čuj treba mi bike na posudbu. Imaš?
- Imam, čuči u podrumu već dvije godine. Čist sumnjam da je u voznom stanju.
- A niš onda. Hvala. Uživaj.

Sad sam već u banani, baš mi se ide malo na zrak. Zovem trećeg frenda.

- Bok Grdi. Kaj ima?
- Pa ono, ručak.
- Si doma?
- Ne, baka ima rođendan pa smo kod nje na klopi.
- A onda niš.
- Pa kaj ti treba?
- Ma treba mi bicikl, išel bi na Jarun, a moj je u mahuni.
- Sorry buraz jebi ga. Da sam doma, nema beda.
- Ma nema veze, čujemo se za pivu ovih dana.
- Može.

Zovem četvrtog frenda. Ne javlja se. Tolko o ekipi s Remize i njihovoj volji za rekreacijom. Prevrtim još par ljudi u glavi i skužim da niko od ostalih nema bicikl. Jebote kvart.


Jebeš ga. Niš od mog bicikliranja. Već se spremam javit frendici da niš od mene, a onda majka ponudi riješenje.

- Pa uzmi bicikl od starog.

Preznojil sam se isti tren. Bike od starog je zeleno čudovište, stari Rogov jednobrzinac sa ogromnim tankim kotačima, blatobranima na oba korača, lampom i dinamom na prednjoj gumi. Grozno. Al jebi ga, ide mi se, a i uživam u društvu moje frendice.

Odluka je pala. Idem. Bilo je grdo donijeti ju, al hrabri pobjeđuju. Pa zajašim Zelenka i krenem. Prednja guma prazna. Prvo do benzinske napumpat. Kasnim 10-ak minuta, ugledam u daljini poznatu figuru. Gleda me i umire od smijeha.
- Zakon ti bike.
- Naravno, najbolji na Jarunu. Nema tog Canondalea ili KHS-a od 6000 kuna koji je bolji. Vintage, stara, to se cijeni.

Izbiciklirali se i izrolali, ja podnosim stojički svoje prvo bicikliranje ove godine, na biciklu koji ne ide s mjesta. Sjednemo na kavu, popričamo malo.

Buljil sam okolo u ekipu. Lijepo vrijeme, izmigoljilo se iz zagušljivih stanova. Nedjelja, oko 4 popodne, ekipa sriktana ko da idu van. Namackane žene u štiklama nabadaju po jarunskim stazama, tipovi u kurtonkama i onim glupim motorističkim jaknama koje su sad jako „in“, a meni idu strašno na kurac. Možda ja ne kužim. Pokazat se svuda. Gdje god da ideš. Na nedjeljnu jutarnju kavu u lokalnu birtiju. Treba se sredit. Moš mislit.

A nas dvoje, u starim trenirkama, sa biciklom iz prošlog stoljeća, pijuckamo svoju kavu i boli nas kurac za svijet. Rijetki su ljudi s kojima možeš tako provesti vrijeme. I naravno stara, kupili bumo pesa kad-tad. Dok smo na poslu bil bu kod moje stare na čuvanju, a poslije idemo svi skup u šetnju. U trenirkama, naravno.

I popravil bum bike. Fala stari, spasil si mi popodne, al taj bike bu definitivno samo tvoj. Iako, moram priznat, postal mi je jako drag. Sad znam da mi još manje znači kaj piše na njemu, koje ime mi piše na majici ili hlačama.

Bitno mi je s kakvim ljudima provodim vrijeme. Njihova imena mi znače puno više.

istina, kaj si rekao ono za marke i pokazivanje...sve je to nevažno, bitni su dragi ti ljudi i kako s njima provedeš vrijeme.

Odličan dan :-)).