DayWalker

- Ma kaj te boli kurac?
- Pa ne boli me u tom je stvar. Da me bar boli.
- Ja tebe ne kužim.

Pili smo u birtiji skoro celi dan. Ja zbog žena, ona zbog muškaraca. Završili smo na rečenicama koje nikome ko nas je slušal nisu značile ništa, a sve manje smisla su imale i nama. Jezici su nam se pleli, mozak je odbijal suradnju. Bili smo mrtvi pijani.

Bila je to večer kad je umrl stari Blaž. Jedan od najboljih pijanaca na svijetu. Uvijek obrijan, počešljan, čist i mirišljav. I pijan. Ne pamtim da sam ga ikad videl treznog. Oko 9 je Kiki došel do birca i rekel da su ga našli na Remizi kod dućana. Sjedil je na stepenicama. Zgasnul je. Čuka ili neko drugo sranje, bilo je nebitno. Nije ga više bilo.

Mia i ja smo bili dobri frendovi. Stari frendovi. Nismo se nikad poševili. Uglavnom smo periodično jedno drugom plakali na ramenu svaki put kad bi nas nekaj opralo. Ovaj put smo se poklopili. Bili smo oboje u kurcu. Uobičajena kava uz "Zakaj nas niko ne voli?" se produžila, pa smo si naručili pivkana. Pa još jednog. Onda smo prešli na vodke. Vrijeme je proletilo, bila je subota, nismo se morali dizat vjutro. Pa smo si dali oduška. Nas dvoje, sami protiv svijeta, uz podlogu nekakvog jazza. Dugi dan.

Kad je Kiki odverglal svoje i otišel na okretište, Blažu na ispraćaj, nas dvoje smo zašutili. Naručil sam još dvije vodke. Kucnuli smo se.

- Za Blaža.
- Za Blaža, možda ju sretne gore.
- Koga?
- Pa onu svoju. Kak se zvala? Vlasta. Ona zbog koje je lokal.
- Nisam pojma imala zakaj pije, nije me nikad ni zanimalo.
- Ljubav sa faksa. Ziher nisi ni znala da je Blaž bil odvjetnik, navodno čak i dost dobar na početku.
- Pojma.
- Nije ni bitno. E, pa zaljubil se u tu Vlastu, a ona niš. Godinama je mislil da bu nekaj od toga. Onda se udala za nekakvog doktora, koj kurac, i od onda je Blaž počel lokat. Nije nikad prestal.
- A u kurac krasni. Ko iz jeftinih ljubavnih romana. Loša priča, skroz.
- Je. Jadno, al jebi ga. Tak je on sam odlučil.
- Ja bome nemam namjeru tak završit.
- Nemam ni ja. Al danas mi puca kurac. Danas ločem.

Počela je plakat iznenada, mrzil sam to. Slab sam na ženske suze, uvijek sam bil. Privukel sam je sebi i pokušaval je smirit. Prošel sam joj rukom kroz kosu. Podignula je glavu, pogledala me tim vlažnim očima, uhvatila me rukama za obraze i privukla sebi. Poljubila me, a ja se iz nekog razloga nisam odmaknul. Bil je to poljubac koji je smrdil na alkohol i dim cigareta. Smrdil je na jad, na tugu, na sve one nesretno zaljubljene idiote poput nas dvoje, ljubili smo se za svakog pijanca koji zaziva neko daleko ime u alkoholnoj agoniji. Bil je to gadan poljubac. Odvratan. Odmaknuli smo se. Pogledala me.

- Oprosti.
- U redu je.

Malo smo šutjeli, a onda je rekla.

- Nećemo se nikad više ljubit.
- Slažem se.
- I tak ne bi nikad upalilo između nas dvoje.
- Slažem se.
- U kurac.
- Na kvadrat.
- Mario, daj nam još dvije vodke.

Mario je dofural cugu, otfural prazne čaše i promijenil pepeljaru. Zapalili smo pljuge, stol je bil čist, pa smo se osjećali ko da je sve u redu. Podignul sam čašu.

- Za Edwarda, Vojvodu od Windsora.
- Ko je taj?
- Onaj kaj se odrekel prijestolja zbog žene.
- Romantičan tip.
- Ma glupi idiot.

nije lako biti Blaž...:)

zanimljivo.. :) bed je to šta ja ne cugam ;D

koliko si ti propustila poljubaca..:)

pa, mislim da ih je moglo bit itekako vise samo da se posteno nacuga tu i tam :)))

dobar :)

..za Edwarda, chears.. :D

ponekad nije važan razlog samo istina da smo mogli voljeti....