APOKALIPSA-RAGNAROK-SMAK

- Ozgun đamande mah ferah?
- Tabe, tabe, kadesi.
- Nurudin džan, tajfun be.
- Bale.
- Ječ, jildimeri, bir milion dolari torbak, asun džirmakli Hrvatistan.
- Surju džimlan oćalan, jed milion Srbistan.
- Šok, šok turkoglu.
Vozio sam četiri turčina za zi-dži. Mljeli su kao da sutra ne postoji. Kurca nisam shvaćao. Proklinjao sam sebe što nemam diktafon u džepu da snimim taj razgovor koji mi se učino zanimljiv, možda čak i važan.
Pih. osjećao sam se kao običan šofer. Od industrijske špijunaže ni Š.  A kako bi volio znati što ova četiri lopova pričaju....uh.
U nedostatku bolje ideje, potražio sam adekvatan CD, za usporeno učenje turskog jezika. Našao sam tamo neke Škore i Tomphsone, a to ne slušam. Ipak, bila je tamo i Enigma. Vjerojatno ju je korisnik automobila tamo imao sasvim slučajno.
Uskoro su eklestičko-kršćansko-ambijentalni taktovi stvorili audio zavjesu. Ta vrsta glazbe, sasvim je odgovarala krajoliku još uvijek srušene zapadne slavonije.
Uskoro je turčin tražio Cecu. A ja Cecu nisam imao. Pitao sam ga jel slučajno ima Aksu Senzen (tako nekako)...Posramio se. I obećao mi poslat taj CD kad se vrati u Carigrad.
O.K. pomislio sam. To je pozitivan pomak. Profitirao sam CD komada jedan. A i turci su počeli sasvim tiho pričat, jer su se nakon nekog vremena uplašili, da ja možda potajno ipak razumijem turski, budući da slušam gospođu Senzen.
p.s. i još jedna poučna zanimljivost. Kad ste muškarac i pozdravljate se s drugim muškarcima muslimanske vjere (uz ogradu da to možda važi samo za turke) običaj je da si pružite ruku i krenete u zagrljaj kao da ćete se poljubiti u obraze. Međutim, nema ljubljenja, nego se dva pozdravljača dotaknu sljepoočnicama. Jednom-dvaput. Gotovo.
 

mashallah...a belkis akkale ne slušaš?

jebote,impresionirana sam onom gore konverzacijom!

onom konverzacijom gore...