Baba Dara vs Sikopata Jerotije

zna li netko link internet stranice na kojoj se može gledati treća sezona serije lost?

Nasilnici imaju potrebu osjetiti kontrolu i moć nad drugima te im ponekad nedostaje suosjećanja za žrtve. Prkosni su, sukobljavaju se s odraslim osobama, antisocijalni su i skloni kršenju školskih pravila. Često su skloni ljutnji i ''lako eksplodiraju''. Teško se nose s frustrirajućim situacijama. Vrlo često su i sami nasilnici bili žrtve fizičkog zlostavljanja i nasilništva u školi (ili u obitelji)! Mogu biti ljuti i uznemireni zbog situacije u školi ili kod kuće. Uglavnom biraju žrtve koje su sitnije, mlađe, slabije, povučenije i pasivnije od njih. Neki nasilnici uopće ne razumiju kako se žrtve osjećaju i koliko im zastrašivanje šteti. Lako se uvrijede i često doživljavaju agresiju prema sebi čak i kad nije prisutna. Napadač ne mora nužno biti uključen u čin nasilja, može biti organizator grupe, tj. poticati i nagovarati druge da se nasilno ponašaju. Obično ne vole školu i nisu se na nju adaptirali, imaju lošu samokontrolu, neosjetljivi su na osjećaje drugih ljudi. Dok neki nasilnici uživaju u agresiji, osjećaju se sigurnima i prihvaćeni su među vršnjacima, drugi imaju slabiji školski uspjeh, manje su popularni kod svojih vršnjaka i osjećaju se manje sigurnima. U nekim situacijama i sami nasilnici postaju žrtve. Nasilnici uvijek uspiju pronaći način zastrašivanja i zadirkivanja koji će najviše uznemiriti žrtvu: zadirkuju zbog težine, izgleda, boje kose, obitelji, popularnosti, uloženog truda, disleksije, dispraksije, religije, zbog položaja u društvu, ljubomore na žrtvu… Upozoravajući znakovi nasilničkog ponašanjaRoditelji čija djeca pokazuju niže navedene znakove trebali bi razgovarati sa stručnjakom koji će im pomoći u shvaćanju djece i savjetovati ih u prevenciji nasilnog ponašanja.Znakovi kod male djece i predškolske djece

napadaji bijesa koji traju dnevno duže od 15 minuta i ne može ih nitko smiriti (roditelji, članovi obitelji…), na kraju im ''popuste''
prisutni su ispadi agresije često bez razloga
impulzivni su, neustrašivi i energični
konstantno odbijaju pravila i slušanje odraslih
nisu vezani za roditelje; na nepoznatom mjestu ne traže i ne odlaze do roditelja
često gledaju nasilje na televiziji, uživaju u nasilnim temama ili su zlobni prema vršnjacima
Znakovi kod školaraca

imaju lošiju pažnju i koncentraciju
često ometaju školske aktivnosti
imaju loš uspjeh u školi
često upadaju u tučnjave s drugom djecom
na razočarenja, kritike i zadirkivanje reagiraju izuzetnom ljutnjom, krivnjom i osvetom
često gledaju nasilne filmove i igraju nasilne igrice
imaju malo prijatelja te su često neprihvaćeni zbog svojeg ponašanja
sklapaju prijateljstva s drugom djecom koja su poznata po agresivnosti i neposlušnosti
konstantno se suprotstavljaju odraslima
zadirkuju i draže životinje
osjećaju se frustrirano
djeluju kao da ne suosjećaju s drugima
Znakovi kod adolescenata

ne poštuju autoritete
nedostaje im suosjećanja za osjećaje i prava drugih
probleme rješavaju nasilnim ponašanjem
postižu loš školski uspjeh i markiraju bez razloga
isključuju ih iz škole
koriste alkohol i droge
sudjeluju u tučnjavama, krađama i uništavanju javnog vlasništva

 

 
 
 

 
Psihopati su ljudi koji po svojoj psihičkoj konstelaciji, a koja proizlazi iz njihove konstitucije, odgoja, vanjskih utjecaja, nemaju što dati. Oni su "prazni". Ako već nešto daju od sebe, onda je to njihova "zloća". Postoje razne podjele na pojedine tipove psihopata: depresivni, nesigurni, malodušni tipovi. Zatim: fanatici, agresivni bezosjećajni tipovi, željni uvažavanja, a ujedno labilnog raspoloženja, nepredvidljivi. Moglo bi se nabrajati unedogled njihove osobine, ali mnogo je važnije u radu s ljudima prepoznati psihopatu, još točnije, kako ga prepoznati kada on vas izabere za objekt svog novog interesa, kada vi postajete njegova sljedeća "žrtva". Nema tako dobrog psihologa koji će uočiti vašu "slabu ili osjetljivu točku", kao što će to psihopat! On vas najprije proučava i pomalo razvija svoju strategiju i taktiku. Inače poznat kao nestrpljiv čovjek, nagao, odjednom postaje umiljato janje. Poziva vas na kavu, raspravlja s vama o raznim problemima, proučava vas. Nudi vam sitne usluge i kad se uvjerio da vas je "uljuljao", stekao vaše povjerenje, on stupa u akciju, obično agresivno, "ubada" u vašu osjetljivu točku. Psihopat je inteligentan, lucidan. On posjeduje "hrabrost psihopata". Zato ga se često manipulira u određene svrhe. Postoji li manipulacija u pozitivnom smislu te riječi? To prepuštam savjesti onih koji tako postupaju s psihopatima. Psihopat je za mene čovjek negativnog ponašanja i bez obzira na uzrok, zaslužuje psihoterapijski tretman, ali samo sa skupinom istih! On ne može mijenjati sebe kao ostali ljudi koji nemaju osobine psihopata. Ostane li u terapijskoj skupini bilo kojeg profila, on svojim ekstravagantnim ponašanjem "razara" tu grupu ljudi. Povuče iz skupine one psiholabilne osobe i radi protiv vođe grupe, protiv terapeuta. Je li on toga svjestan nije bitno, jer posljedice njegovog djelovanja su negativne i treba ga odstraniti iz te skupine ili ga onemogućiti u djelovanju, što nisam sigurna da će to uspjeti. Prije će on razoriti grupu. Prije nekoliko godina, engleska psihijatrijska škola počela je raditi odvojeno s obiteljima psihopata. Ne znam, postoje li ovdje u Hrvatskoj terapeuti koji se bave posebno tim profilom ljudi ili je to i dalje "tabu" tema?     
  

A postojao je jedan stari, gvozdeni most u Novom Sadu,
preko kog bi ona prelazila nekad...
i spustala svoje svilene kose, kao mreze, do onih talasa
i tu su se, kao srebrne deverike, hvatali prameni
mesecine u njene uvojke...
Ja nisam hteo da menjam Svet, meni je ovaj bio sasvim
dobar,
Nisam virio u mikroskope,
Nisam izmisljao lekove protiv retkih bolesti,
Nisam hteo da udjem u enciklopediju...
Hteo sam samo da prelazim preko tog mosta,
ponekad, s' njom...
I da je volim... u Novom Sadu,
u gradu gde vise nema mostova.

Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li ću umeti. Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni
staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad
zažmurim. Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama
neke
stvari neprevodive u reči, ne znam... Napiši mi pesmu, molila je, i naisam znao da li ću umeti. Voleo
sam je tako lako, i tako sam teško to znao da pokažem. I onda, odjednom, na rasporedu mladeža na njenim ledjima, kao
tajnu mapu, pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam... I tako, eto ti pesma, ludo jedna...

Ispijam čašu za čašom vina,
pijana sam al' se svega sečam
 
u ovom životu samo jednom
ja sam bila srečna
Pevajte mi pesmu o Mići
o čoveku kojeg sam volela
pevajte mi pesmu o Mići
kojeg nisam prebolela.
Ni jednog druga ja vise nemam
uvek sam, sama i pijem
al' jednog čoveka zaboravu ne dam.
njega sad spominjem

Onomad Ljubiša kosijo livadu
Pa prilego da odmori u debelem ladu
Dok potok žubori i cvrkuću tice
Svrnula Darinka da s' umi liceI taman se nagla vode da zavati
Kad li joj se zabezeknu tko me sunovrati
Turio Ljubiša pivo da se ladi
Pa zaboravio flašu da izvadi

Tomica i Vojica: Braća po materi Pored velike šume u jednoj
 začaranoj zemlji živeo je siromašni drvoseča Sloba sa svojim
mužem Vojom. Život im je bio veoma dosadan. Po ceo dan su
sekli drva u obližnjoj velikoj šumi. Jednog dana došli su na ideju
da bi možda deca mogla da unesu radost i zabavu u njihove
monotone živote. I tako su svako veče nakon skromne večere
 pokušavali da ostanu u drugom stanju. Pokušavali, pokušavali, i
 dokazali da se upornost isplati. Sloba je najzad ostao u drugom
stanju. Posle sedam meseci teške trudnoće prevremeno rodili su
se muški blizanci. Jednom dadoše ime po ocu Vojica, a drugome
Tomica, jer je imao mali kao Toma Palčić.Kako su deca rasla, ova porodica je postajala sve siromašnija i
siromašnija, jer je začarana zemlja bila u krizi i pod sankcijama.
Jedno veče dok su ležali u krevetu reče Sloba Voji: „Dragi, šta je
to postalo od nas? Kako ćemo hraniti našu jadnu decu kada više
nemamo hrane ni za sebe?“„Ja ću ti veći, dvagi moj mužiću,“ reče Voja, „sutva ujutvu vano
odvešćemo decu u šumu tako gde je najgušća, gde ćemo zapaliti
vatvu za njih, i svakome dati po pavče hleba i onda otići da
cepamo dvva a njih ostaviti da se igvaju, i nikad se nećemo
vratiti po njih, a oni ne znaju put kući“.„Ne, Vojo, ne,“ reče Sloba, „neću ostavljati decu samu u šumi,
pojele bi ih divlje životinje! Kako možeš tako Vojo, ti si
monstrum.“„Ćut bve budalo jedna! Onda ćemo svo čevovo umveti od gladi“.„Ali meni je žao dečice!“„Kuš, ako me ne poslušaš nema više seksa!“„Dobro dragi, kako ti kažeš,“ pristade Sloba na Vojin predlog.Deca, koja od gladi nisu mogla da spavaju, čula su razgovor
svojih očeva. Tomica je počeo da plače, a Voja reče: „Oni nisu
vlasni da odlučuju o našoj sudbini! Ne plači braco Tomice, smisliće
  Vojica nešto pametno. Nemoj da brineš.“Vojica je čekao da očeve savlada san, obukao je svoj kaputić i
izašao napolje. Mesec je obasjavao okolinu i male kamenčiće u
travi koji su sijali kao srebrnjaci. Vojica je počeo da sakuplja
kamenčiće i da puni svoje džepove. Kada je napunio džepove,
vratio se u svoj krevetac i mirno zaspao.Kada je došao novi dan, dok sunce još nije svanulo, Voja poče da
 budi dečicu: „Hajde ustajte upišanci tatini, vodimo vas na izlet u
šumicu,“ i tutnu im po jedan prazan sendvič u ruke. Ubrzo su
krenuli u šumu i dok su Voja i Sloba vodili put, Tomica i Vojica su
bacali svoje kamenčiće.Tijan-Ala: RTS, RTS, RTSKada su stigli do sredine šume tata
Sloba reče: „Deco moja, sakupite drvca i ja ću vam zapaliti
vatricu da vam ne bude hladno.“ Tomica i Vojica poslušaše svog
taticu i odoše da skupljaju drvca. Dok su ih skupljali, primetiše da
se neko skriva u žbunju. Pomisliše da to nije možda šumsko
čudovište Tijan-Ala! Strašno su se uplašili i odjuriše do mesta gde
 su bili njihovi roditelji, ali tatice su ih napustili i otišli.Odlučiše da prate kamenčiće koje su usput bacali i da se vrate
kući, ali u tom trenutku iz obližnjeg žbuna iskoči šumsko
čudovište Tijan-Ala i poče strašno da kašlje.„RTS, RTS, RTS, strašno sam bolestan deco, treba mi vaša
pomoć,“ reče i nastavi da kašlje, „RTS, RTS, RTS“.„Šta ti je čika čudovište?“ – upita Voja Tijan-Alu.„Zla veštica Čedomorka koja živi u šumi želi da me sredi, da me
više nema. Sprema neki streljački vod za mene, morate mi
pomoći. Evo sav se tresem, nervoza me ubija. Ne mogu više
ovako, morate mi pomoći.“„A kako možemo mi da ti pomognemo čika čudovište, pa mi smo
samo deca!“ – lepo primetni pametni Vojica, dok se Tomica kao
svaka kukavica krio iza drveta.„Vi ste mi dečice poslednja nada, morate da sredite zlu vešticu
Čedomorku, ili će moji živci maksimalno da stradaju.“„A šta mi imamo od toga čika čudovište?“ – najzad se javi mali
profiter Tomica.„Zla veštica Čedomorka živi u kući od čokolade gde su prozori od
marmelade i tamo svako radi šta god hoće i raste svakojako voće
 i sve to možete da zadržite za sebe.“ – obeća im čika čudovište
 Tijan-Ala.„Možete računati na našu pomoć čika čudovište“ – rekoše
dečaci. „Samo nam pokažite gde se nalazi kuća zle veštice
Čedomorke!“„Pratite me,“ – reče Tijan-Ala i krenuše još dublje u šumu.Zla veštica ČedomorkaDuboko u šumi ležala je mala kuća koja je
stvarno bila od čokolade a prozori od marmelade itd. Tomica i
Vojica razrogačiše svoje okice kada videše toliko slatkiša na
jednom mestu. Pomisao na čokoladu, marmeladu, princes krofne,
kokosove štanglice, oblande im totalno pomuti um i zaboraviše da
u toj kući živi zla veštica Čedomorka.„Joj kako sam gladan,“ reče Vojica, „zaslužili smo dobar obrok.
Prvo ću da pojedem malo od krova, a ti Tomice možeš da probaš
malo prozore, sigurno su slatki.“ Vojica odlomi malo od krova da
proba kakvog je ukusa, dok je Tomica počeo da liže prozore.Tog trenutka čuo se slatki glas koji je dopirao iz kuće: „Gric, gric,
gric, ko to gricka moju kućicu?“„Jedi govna baba, ne smetaj dok jedemo,“ - odgovoriše deca.Tog trenutka uz škripu otvorila su se vrata i iz kuće izađe
pogurena starica sa štapom u ruci, sva namrštena. Vojica i
Tomica kad su je ugledali počeše glasno da se smeju. „Ono ludo
šumsko čudovište se plaši ove sparušene babuskere?“ – i
nastaviše da jedu kuću.„Oh, kakva slatka i divna dečica. Ko vas je doveo ovde? Uđite
unutra, ostanite kod mene. Neće vam se ništa loše desiti. Unutra
 imam lepše i ukusnije kolače. Uđite, slobodno uđite.“„Važi baba, kako ti kažeš.“Deca pođoše sa bakom Čedomorkom unutra, gde ih ona posluži
palačinkama sa kremom i mlekom. Deca se obradovaše obilnim
količinama hrane, koju u životu nisu videli, ali Tomica beše
sumnjičav.„Bako, bako, zašto su ti tako veliki podočnjaci? Da ti bako nisi
narkomanka?“„Nisam sinko, nisam. Baka nije lepo spavala, ono čudovište od
Tijan-Ale je celu noć zavijalo, nisam oka sklopila.“„Bako, bako, zašto su ti tako ružni zubi? Što ne nosiš protezu?“ –
 nastavi da ispituje Tomica.„E baš su mi lepi zubi,“ – odgovori ljutito baba veštica, „nosila
sam protezu godinu dana.“„Dobro bako, nemoj da se ljutiš. Što si ti tako nervozna? Btw. i
nisu ti nešto ove palačinke, moj tata Voja pravi mnogo lepše
palačinke od tebe.“„E sad je dosta, sad ste ga ugasili. To vas je sigurno poslalo ono
čudovište Tijan-Ala da me nervirate i provocirate.“ – razbesne se
zla veštica Čedomorka, zgrabi Vojicu i Tomicu i zaključa ih u
kavez sa ostalom živinom.„Ima da budete u kavezu sve dok ne smislim kako da vas kaznim,
 džukele jedne male.“Ali nažalost baba Čedomorka beše senilna, tako da je i zaboravila
 na Vojicu i Tomicu, tako da oni evo već deset godina kako leže u
 tom kavezu i čekaju da im se odredi kazna.Šumsko čudovište Tijan-Alu ulovili su zli lovci i strpali ga u gradski
 zoološki vrt kao retku i egzotičnu vrstu, kojoj preti istrebljenje.Tata Sloba je nažalost umro od gladi, dok su tata Voju uhapsili i
osudili za zapostavljanje i maltreriranje svoje dece

Nekada davno u nekoj dalekoj zemlji,
lepa, nezavisna, samopouzdana princeza,naletela je na žabu, dok je sedela na obali nezagađene bare blizu svog zamka,i razmatrala ekološka pitanja.Žaba  uskoči u princezino krilo i reče:
"Elegantna damo,ja sam jednom bio naočit princ,sve dok me zla veštica nije začarala.Međutim, jedan tvoj poljubac će me ponovo preobratiti u lepog i mladog princa, što ja i jesam,i tada, moja draga, mi ćemo se venčati i zasnovati porodicu u tvom zamku sa mojom majkom, gde ćeš mi ti kuvati,prati moju odeću, rađati moju decu,i pritom osećati večnu zahvalnost i sreću za to."
I te noći, dok je princeza raskošno večerala lagano pržene žablje batake začinjene belim vinom u krem umaku od belog luka,tiho se nasmejala i pomislila:
"Pa ne bih baš rekla".

sve više pocinjem vjerovat da je ona 
baba žuži jelinek potpuno u pravu.
ipak je ona pokopala krdo muževa.....
i još se drži.ta žuži je prava sveska.
ona zna svekako, kad i koga.prava je veštica.znam, pitate se sad zašto sam se nje sjeila i odakle mi sad ona i što ja baljezgam?reci cu vamne znam ni ja.jednostavno sam se je sjetilai ne, nisam pijana.
nisam popila ništa.cijeli dan smrdim doma.ali ipak, od silne kucne mudrosti....ispada.....da se čuvat treba....senjske bure,
zlih nemaca i žuži.žuži jelinek..

Živela baba Dira koja se najela pećeni krumpira!
Popla još ruma i vina, pa se sprdla ko vešmašina!
I to pred svim svedocima!
Ej, aj, a nju baš brige!
Dok je masnih kelaća, bit će i Dire!

Crvenkapa ide kroz šumu, kad jedan prodoran glas iz žbuna upita:
• Šta imaš u korpi, Crvenkapo?
• Sendviče i kolače.
• Šta još?
• Piće, jabuke i cveće.
• A papira nema!

Bilo jednom jedno stablo…i voljelo malog dječaka.Svakog bi dana dječak dolazio I skupljao lišće,Spleo bi ga u krunu i igrao se kralja šume.Penjao bi se uz deblo,Ljuljao na njegovim granama I jeo jabuke.Igrali bi se skrivača.A kad bi se umorio, zaspao bi u njegovu hladu.Volio je dječak stablo…Jako ga volio.I stablo je bilo sretno.Protjecale su godine.Dječak je odrastao,Stablo je često bilo samo.Jednog dana dođe dječak stablu, a ono mu reče:Dođi Dječače, dođi i popni se uz moje deblo i proljuljaj na mojim granama,Najedi se jabuka, igraj se u mom hladu I budi sretan.- Prevelik sam da se verem i igram,odgovori mu dječak.Želim svašta kupovati i zabavljati se. Želim imati novaca.Možeš li mi ti dati?- Žao mi je, odvrati stablo, ja novaca nemam.Imam samo lišća i jabuka. Uzmi moje jabuke, Dječače i prodaj ih u gradu.Tako ćeš zaraditi novaca i bit ćeš sretan.Dječak se popne na stablo, nabere jabuka i odnese ih.Stablo je bilo sretno.Ali dječak zadugo nije dolazio…i stablo je bilo tužno.A onda jednog dana dječak se vrati.Stablo zadrhti od radosti i progovori:Dođi, Dječače, uzveri se uz moje deblo,Proljuljaj na mojim granama i budi sretan.Previše sam zaposlen da se verem po stablima,reče dječak.Želim kuću da me čuva od hladnoće.Želim se oženiti i imati djecu, i zato mi treba kuća.Možeš li mi ti dati kuću?Nemam ja kuće, odgovori mu stablo.Moja je kuća šuma, ali možeš odrezati moje grane da sagradiš kuću.Tada ćeš biti sretan.I odreže tako dječak stablu grane i odnese ih da sagradi sebi kuću.I stablo je bilo sretno.Ali dječak dugo, dugo nije dolazio.A kada se vratio, stablo je od silne radosti jedva progovorilo.Dođi Dječače, prošaputalo je,Dođi i poigraj se.Previše sam star i tužan za igru, odgovori dječak.Želim lađu koja će me odnijeti daleko odavde.Možeš li mi je ti dati?Odsjeci moje deblo i sagradi lađu,reče mu stablo.Moći ćeš otploviti daleko…I bit ćeš sretan.I dječak posiječe deblo.Sagradi lađu i otplovi.I stablo je bilo sretno.Ali ne istinski sretno.Nakon mnogo vremena dječak se ponovo vrati.Oprosti mi, Dječače, progovori stablo, više ti nemam što darovati.Jabuka više nemam.- Zubi su mi preslabi za jabuke,odvrati dječak.- Grana više nemam, nastavi drvo,ne možeš se više na njima ljuljati.- Prestar sam da se ljuljam na granama,reče dječak.- Debla više nemam, opet će stablo,ne možeš se penjati.- Preumoran sam da se penjem,odvrati dječak.Žao mi je, uzdahne stablo.Volio bih da ti mogu nešto dati…ali ničeg nemam.Sad sam samo stari panj. Žao mi je…Više mi ne treba mnogo,samo mirno mjesto da sjednem i odmorim se. Vrlo sam umoran.Pa, progovori stablo protežući se u vis što je više moglo,znaš, za sjedenje i odmor i stari panj bit će dobar.Dođi, Dječače, sjedni.Sjedni i odmori se.Dječak tako i učini.I stablo je bilo sretno.

Njemački pjesnik Rilke boravio je neko vrijeme u Parizu. Idući na sveučilište svakog je dana u dvorištu svoje prijateljice Francuskinje prolazio vrlo prometnom ulicom.Na tom putu, iza jednog ugla, redovito je sjedila neka prosjakinja, koja je od prolaznika tražila milostinju. Sjedila je uvijek na istom mjestu, nepomična kao kip, s ispruženom rukom gledajući u zemlju.
Rilke joj nikada nište nije udijelio, dok je njegova prijateljica znala spustiti koji novčić.Jadnog dana mlada žena začuđeno upita pjesnika:"Zašto nikada ništa ne daš onoj sirotici?"" Trebali bismo udijeliti nešto njezinom srcu, a ne u ruke" odgovorio je pjesnik.Slijedećeg dana Rilke se pojavio s prekrasnom, tek procvalom ružom. Stavi je prosjakinji u ruku i htjede proći.Tada se dogodi nešto neočekivano. Sirotica je podigla oči , pogledala pjesnika, brzo ustala, uzela njegovu ruku i poljubila je. Otišla je stiščući ružu na grudima.Cijeli tjedan nisu je vidjeli. Osmoga dana pojavila se na istom uglu. Bila je nijema i nepokretna kao i uvijek."Od čega je živjela sve ove dane, kad nije ništa dobila?" upitala je mlada Francuskinja."Od ruže", odgovori pjesnik

Živjo Đerotije- old sikopatnik!
Đerotju je puko film paj maznio Daru, Jeronima, Spasojku, Đulzelejhu, Vasu i Spomenku!
Na kraju je teo i sebi presudit, al mu se sekira Šnelka istupla od silnog pokolja, pa mu sam brazgotna ostala na čelu.
Ej, aj, lepo sam sve počistio- pomisle on, pa pokupi motorku, naoštri Šnelku, i s njima krenu put brda da se skloni od vrućine...