DayWalker

 
Iz Pinte izlazimo u pet popodne i mrak je već totalno pal na Zagreb. Još jedan od razloga zakaj mrzim zimu. Mrak se spusti u pol pet, pa stalno imam osjećaj da je deset navečer. Hodamo Ilicom prema garaži i kod Lovačkog roga nalijećemo na Anju. Probam se nekak sakrit iza Crnog, al prekasno. Anja je jedna od mojih bivših, koja još uvijek vjeruje da je volim, samo mi je trebalo slobode, jer sam nemiran duh. Jebiga kad im nemam srca reć da mi idu na živce, pa izmišljam izgovore: "Čuj Anja (ili ime bilo koje sadašnje), nije do tebe, ja sam kriv, malo se osjećam sputano. Znaš da me (ubacim ime zadnje cure) totalno povrijedila i sad me sve ovo nekak guši." Ona je, naravno, puna razumijevanja, ja obećajem da ću je stalno zvat i tu se fino raziđemo, a televizor je opet samo moj. Anja je jedna od onih koja mi je pomogla shvatit vrijednosti jutarnje kenje.-Booooris, boooookić. Bok Crni.
-Anja, bok.(cmok, cmok)
-Pa di si ti, niš se ne javljaš, na mobitelu ti se javlja sekretarica, doma te nikad nema. Kaj se dešava s tobom?
-Ma imal sam ti sranje u firmi, falila je neka lova iz 10-og mjeseca, pa smo radili po cijele dane. Na kraju se vidlo da je šef krivo knjižil neke račune, pa se izvinjaval. A znaš kak je u dvanaestom. Pun dućan, bliže se praznici, posla ko dreka.
-Joooj, baš mi te žao. Jesi za neku kavicu?
-Sorry, nemrem. Moram Crnom pomoć neke tepihe nosit na čišćenje (kak meni mozak radi, milina jedna). Obećal sam.
-Al daj me onda nazovi, imam ti toliko toga za ispričat. Znaš, bila sam jučer u "dm"-u, išla sam po nekakav peeling. I tu ti ja natrčim na Teu....
Crni je počel kolutat očima, a i meni je odma bilo dost. Zato je na brzinu prekinem, obećam da bum je nazval (idiot pijani), moramo ić, servis za čišćenje dela do 6, a još moramo kod Crnog po tepihe. Cmok, cmok i aj bok. Fala ti bože, koji napor. Da se tak dobro ne ševi, ne bi nikad bil s njom dva mjeseca. To je tak kad mi muški uvijek razmišljamo s doljnjom, a ne s gornjom glavom. Pa si navučemo na vrat ono kaj nam u životu uopće ne treba.
Povratak na Remizu nas obojicu razgali ko da se vraćamo iz vojske. Kaj ćeš, to ti je kvartovska pripadnost. Odlučujemo se za još po jednu pivicu u Luli. Unutra gužva i galama, sto ljudi, i do šanka sam tolko puta rekel "bok" da mi se grlo fakat posušilo. U popodnevnoj smjeni je Krešo, od milja zvani Kreto, što znači da iz zvučnika zavijaju crnci sve u šesnaest. Nemam ja niš protiv crnaca kao rase, tak me to ne jebe, ali mjuza je katastrofa: "mi smo sa istočne strane, mi smo najjači, ubij sve sa zapadne strane, ubij sve pandure a-ha-ha-ha". Užas. I klinci se odvaljuju na to. Di je nestal stari dobri blues, di je nestal soul? Naručujemo dvije Žuje, kad nam se prikrpa Suhi. Suhi je bivši punker, zbrisal od doma u rat, vratil se doma, oženil, dobil cipelu iz vojske. Nije dobil ni penziju. Zato je dobil dijete i papire za rastavu braka. Sad je anarhist, ljut na cijeli svijet. I državu i vladu on nabije na kurac. "Za to sam se boril, pa mogu, kaj se koga tiče?" Radi ko vatrogasac u INI. Suhi je dobil nadimak jer je uvijek suh tj. bez love. Naručujemo mu pivu i on, pun zahvalnosti, odaje dobro čuvanu tajnu koja nikog baš preveč ne zanima, ali je Suhi uvjeren da je to stvar koja će mu promijeniti život.

Bero je dobauljal kak već on to zna. Izađe iz kuće, a nema pojma kam ide. Onda kad dođe do prvog križanja pusti noge da ga furaju. Veli da si isprazni glavu i pusti da ga fura instinkt. Svi su mu vjerovali da mu je glava prazna, samo niko nije popušil da Bero ima instinkt. Taj je bil u stanju zgubit se kod placa, pa pitat ljude kak doć do Remize.
-Bok dečki, kaj ima?
-Evo baš pokušavamo smislit strategiju razvoja Hrvatske u slijedećih pet godina.
-Kaj stvarno? Ja sam isto razmišljal...
-Daj Bero ne seri neg si zemi čašu na šanku i sjedni. Jebo mi pas mater ak tebi starci nisu prvi rođaci. Kak neko može bit tak glup?
-Je pa kaj ja znam. Vi kad se napijete, svakakve gluposti vam padneju na glavu.
-Veli se na pamet. Jebote kak si glup.
-Dečki mislil sam da složimo roštilj kod mene u dvorištu. Kupimo nekaj ćevapih i kobaja, a imam i još vina u podrumu.
-Opa. Ispravak netočnog navoda. Povlačim prijašnju konstataciju da je Bero glup i stavljam na glasanje. Ko je za to da Bero nije glup?
Svi dignu ruku.
-Usvojeno. Suknite te gemište, pa ravno u mesnicu po repromaterijal. Idemo.
Mesnica na Ljubljanici je bila dobro poznata u Zagrebu. Još dok je Štef radil dobila je dobre kritike, kao mesnica di je meso friško i niko vas ne bu zvaral.
-Bog daj, Stipe.
-Bok dečki, kaj je dobrega?
-Rošiljanje se opako sprema, a mesa za njega nema.
-Onda ste došli na pravo mesto, baš sam dobil domaće pečenice, za prste polizat.
-Daj kilu. I dve kile ćevapih.
-Stiže.
Mario se okrene oko sebe.
-Di je Kila?
Otišel je po kruh. Bero imaš kaj zelenjave doma?
-Ima paradajza i krastavaca.
-To.
Natovareni mesom krenuli su po Ljubljanici do Velebitske di je Bero stanoval. Po putu su još malo zajebavali frizerke iz salona kojima je Žuna podjelil par kutija cigareta. Palil se na Maju, pa je mislil da bu joj se ovak uvukel u gaće.
-Curke, kad završavate smjenu?
-Za pol vure, zakaj?
-Pal bu neki roštilj pa bi nam bilo drago da dojdete. Kod Bere u dvorištu. U stvari evo vam broj mobitela, pa se javite kad završite. Došli bumo po vas. Može?
Maja pogleda u prištavu Sandru.
-Oćemo ić?
-Pa kaj ja znam. Nemam, istina, niš u planu. Aj može. Bute imali kakve vodke i đusića za popit?
-Za vas bumo spekli vodku ak treba. Vidimo se onda. Bok.
-Bok dečki.
Žuna protrlja ruke.
-Mljac. Popile buju one malo iz moje boce.
-Kaj ti stvarno misliš da bu ti Maja dala? Daj nemoj bit bedast.
-Bumo vidli.
Kila se pojavil s kruhom i ekipa je bila kompletna. Na putu do Bere su još svratili u Dionu po vodku i đus. Brzo su zakurili roštilj i uskoro je pol kvarta zamirišalo po ćevapima.

Sparkali smo se u Ilici i krenuli u potragu za cipelama. Znal sam već da će Crni kupit najskuplje. Obično su cipele bile grde dozlaboga, al Crnom se to nije dalo objasnit. On je sve kupoval po cijeni, a ne po tome kak to zgleda. Ulazimo u jedan od onih dućana gdje ima svih vrsta obuće, sto modela, ni jedan kak spada. Takvih ima po gradu bar 5-6, i svi imaju istu robu i iste cijene. Crnom se niš ne sviđa, jer sve košta manje od pet glava. Ja sam videl bar tri para kaj mi se sviđaju, a i cijena nije za bacit. 360 kuna je nekak sasvim pristojno za moj džep. Nije da loše zarađujem, al si mislim da u životu ne treba pretjerivat u bacanju love na odjevne predmete. Uostalom, razlika između 360 i 500 iznosi točno četrnaest velikih Ožujana u "Luli". Crni bi da idemo, a ja sam se baš odlučil za jedne smeđe zimske, s malo krzna iznutra. Peglam plastiku (i tak sam u debelom minusu), a Crni me gleda tipa: "pa kaj si ti normalan". Nakon poduže šetnje po gradu, odlučuje se za crne lakirane u Stiffelkönigu. Crne, lakirane za zimu i snijeg. Katastrofa. Od prvobitne ideje o cipelama je davno odustal. Cijena, naravno, prava sitnica. Mogel sam za to, uz moje cipele, kupit još i samterice u Levi'su. Preveč smo lijeni za penjat se do Tolkien'sa, pa se prebacujemo u niže sfere. U Pinti ko i uvijek gužva, studoši i srednjoškolci, a točeni Tomislav (pol litre), osam kuna. Pa nek mi neko veli da život nije lijep. Palimo pljuge i dobro potegnemo iz krigle. Crni se konspirativno naginje prema meni, i već znam: ili je jučer povalil neku od svojih dalmatinki, ili ima strašnu ideju za business.
-Pazi ovo buraz: štampanje majica.
-Kakvih majica? Kakvo štampanje?
-Pa znaš ono kaj prodaju na placu, majice s naštampanim glupostima. Samo ima jedna fora. Tam moraš kupit ono kaj imaju, a ja mislim otvorit dućan di ekipa dođe, izabere praznu majicu, i veli: "napišite mi na majicu ovo il ono". Kužiš, ekipa sama bira kaj da im piše na majicama.
-Ne kužim, daj mi ponovi još jednom. Kaj ti zgledam ko idiot? Pa kolko bu to koštalo ekipu da si sama bira majicu i natpis?
-Ma ne preveč. Imam dobru štelu u Švabiji. Oriđiđi Fruit of the loom, samo kaj nigdje niš ne piše. Ekipa ih mažnjava prije nego kaj ovi zakelje markicu. Mala lova, a dobra roba. Ak uzmem na veliko, tip mi daje po dve marke komad. Mislil sam za početak uzet dva soma komada, pa da vidim kak bu to išlo.
-Kom buš ti prodal dva soma komada? Kaj si zgubil i ono malo mozga kaj si imal? A strojevi? A kompjuter? A šablone? A filmovi?
-Stroj još nisam našel, u stvari ne znam ni kak se to zove. S kompom buš mi valjda ti pomogel? Zakaj te imam? Ma sredil bum ja to već nekak. Kaj se brineš? Buš mi pomogel il nebuš?
-Ma znaš da budem, ne drami. Konobar, daj nam fotokopiraj ovo.

Ismet dokotrlja svoju smetlarsku trokolicu do Dućana i uđe nutra. Vratil se sa tri Ožujske.
I poslije tolikih godina u Zagrebu nije izgubil naglasak pa je "kaj" zvučal rastegnuto i smiješno.
 -Bok dečki, kaj ima?
-Bok Ismete, pa kako je?
-Vruće, bolan, a kad je vruće valja se rashladit. Evo dono i vami po pivo da ne skiknete od jare.
-Ismete Vi ste pravi gospodin. Fala lepa.
-..ala ...epa
Lojza se zahvalil punim ustima pa je malo parizera pobeglo iz usta na pločnik. Brzo je progutal, pa se ispričal.
-Pardon, dečki, al nisam stigel progutat. Fala gospon Ismet. Klanjam se. Ups, pardon još jenput.
Zaboravil je da se muslimani klanjaju dok mole. Pa mu je bil mali bed.
-Ništa, ništa.
Ismet sjedne kraj njih pa trio potegne iz flaša. Hladna piva ih razgali. Pero obriše oznojeno čelo i pogleda prema Dućanu.
-Znate kog već dugo nis videl? Jožu mesara. Kaj je žnjim?
-On vam je ošo u pemziju i ošo kod sina i snaje na selo. Šta će bolan ođe na betonu. Čuo ja da uzgaja svinje i krave. Đe će mesar nego jope oko mesa.
-Ma najbolje je otić iz grada, malo vrteka obrađivat, mir i tišina. Ja se još navek tučem po glavi kaj sam zemlju u Zagorju prodal.
Pero si ponovo obriše čelo, pa potegne iz flaše. Fakat je bilo vruće.
U Bircu je stigla i treća litra i voda za stol. Mrzli gemišti pašeju još bolje neg da se dečki sad odeju hitit u Jarun. Fino su ih rashladili. I zagrijali. Kak se zeme.
-Jebate kaj je vruće.
-Kaj se ti Žuna žališ? Imaš dvajst kil s krevetom. Kaj bi Kila trebal reć. Pogle ga, ko pajcek. Kolko bi Joža mesar kobasica napravil od njega.
-Daj Mario, ne jebi po tavanu. Ja sam samo ugodno popunjen, a imam i teške kosti. To je to.
-Ma kurac moj, teške kosti. Jebote, ti kad rikneš, otišel buš u "Vječna tovišta". Hehehe.
-Vidim ja, nisi ti dugo po pički dobil. Sreća tvoja kaj sam dobre volje, a i neda mi se dizat.
Na rolama prozuji neka klinka od osamnajstak godina, dobro zategnuta, lijepe guzice i bujnih cica.
-Majkutijebem pogle ove balkone. Odi milo da ti striček Žuna da jednu lizalicu.
-Žuna, konju stari, završil buš u zatvoru zbog tih maloljetnica. Pa kaj se tolko pališ na te klinke?
-Pa kad su tak nekak čvrste di god da ih primiš. Neiskusne, pa ih mogu naučit da delaju stvari kak meni paše. Osim toga nejdem ispod osamnejst. Pa nis lud da zaglavim.
-Kak znaš da ti ne lažu da imaju osamnejst, kaj ih tražiš osobnu?
-Ma skužim ja to po bradavicama na cici. Prebrojiš godove. Hahahaha.
-Koji si ti idiot.
Kila je još uvijek gledal za malom.
-Da sam imal ovakvu staru, cical bi do osamnejste.
-A budale.

Došetao se do mene frajerskim hodom s periferije. Tako nije hodao ni John Wayne.  
-Bok Grdi (lupi me po leđima)
-Jebote Crni, ti buš mi jedan dan pluća izbil.
-Ne sviraj, kaj buš pil?
-Medicinu.
-Toni, još jedan pelinković za Grdog. Pa kaj ima rista?
-Niš, zel sam si godišnji, pa sad uživam.
-Samo hvataš krivine, ne bi ti kod mene dugo delal.
-Ne bi ja kod tebe uopće delal.
-Dobro, dobro, kaj se odma srdiš? Kaj delaš posle?
-Mislil sam pospremit stan.
-Kaj ti imaš mjesec dana godišnjeg? Ne kenjaj, ideš samnom u grad.
-Kaj ćeš u gradu?
-Idem si kupit neke šuze za zimu. One od prošle godine su obavile svoje. Daj, idemo, zajebavat ćemo prodavačice, pa poslije u Tolkien's na Guiness.
-Jesi s autom? Ne da mi se na trajvan po ovoj zimi.
-U garaži mi je, buš zdržal do tam? Ti ko da si od šećera napravljen. Toni, daj mi naplati sve ovo.
Kuća je bila velika i Crnom apsolutno nepotrebna jer je imala dva kata i visoko potkrovlje, ukupno osam soba, a Crni je živil sam. Starci su kupili kućicu u Medulinu i tamo grijali svoje stare, umorne kosti. On je živil u prizemlju, jer mu se nikad nebi dalo pijanom penjat, a ostalo je iznajmljival, za malu lovu, studenticama. Posebno je patil na dalmatinke, pa je u kući imal dvije splićanke, dvije zadranke, jednu iz Šibenika i jednu iz Primoštena. Nije mu bilo loše. Stalno su imale tulume koje je on, naravno, odobraval. Uvijek neko novo meso, a fukodrom je sedam stepenica niže.
To je i nama, njegovim frendovima, dobro došlo. S tih tuluma se rijetko odlazilo praznih ruku. Malo smo se osjećali bedasto trošeći klinke 7-8 godina mlađe od sebe, al ak njima ne smeta, ne smeta bogme ni meni. Garaža na daljinsko je lagano otvorila svoja usta, pa su na Volvu zasjala stakla. Ušli smo u auto i krenuli, iako je Crni stalno prigovaral zbog snijega.
-U ovom gradu niko ne zna vozit po snijegu. Baš mi treba da mi se neko zaleti u pilu i razbije ju. Djelovi za njega su skupi ko vrag.
-Jel se ti to žališ zbog love ili ja krivo čujem?
-Ma ne žalim se nego ću, ak ga neko razbije, ostat bez auta ko zna kak dugo pa ću bit osuđen na krntije iz rent-a cara.
-Jadan, fakat bi te onda jebeno žalio.
-Daj, Grdi, ne sviraj. Di ćemo?
-Mogli bi parkirat u garaži u Ilici, pa onda cipelcugom pronjuškat okolo. Kakve ti cipele uopće tražiš?
-Kaj ja znam, nekaj veliko, robusno. Više onak ko hatezejke, sam da nekak zgledaju. Kickers, Sketchers, tak nekaj.
-Kaj si ne kupiš Martensice? To je dost robusno. Komadi to vole.
-Pa da zgledam ko onaj mali narkić iz tvoje zgrade, zaboravi.
-Zaboravil sam da si ti šminker.

 
-Crni, ne jebi po tavanu, ko da kod tebe doma manje điki.-Jutro Toni, dobre volje ko i uvijek, kako vidim. Daj mi potjerušu (opet kava s mlijekom, ekipa stalno smišlja nove izraze)