DayWalker

Malo sam zastao sa Grdim, pa evo krećem ponovo. Nastavak...
 
-Nemaš beda, šutit ću ko riba. Nego, imam idiotsko pitanje.
-Jesi ziher da ga želiš postavit?
-Ma kaj ja znam. U stvari nije bitno. Možda drugi put.
-Usro si se, ha?
-Malo, zaboravi.
Onda je nastupio period koji najviše mrzim. Kad najednom ostaneš bez teksta i zašutiš. Jednostavno ne znaš kaj bi rekel, riječi ne dolaze, a onda se to ko zaraza proširi i na nju. Sjedite lijepo i šutite. Užas. Serem, ima milion pitanja koja bih joj htel postavit. Zakaj je došla do mene, da li joj se sviđam, ima li dečka, hoće samnom na kavu ovih dana? Nekak me frka pitat nekaj od toga i dobit odgovor koji mi ne paše. Zato se odlučim napravit stanku i otić po cugu.
-Čuj, Melita, mogu se ja poslužit s jednom tvojom iz frižidera?
-Pa već sam te pitala da li hoćeš, što vjerojatno znači da možeš. Fakat si umoran danas.
-Sorry, buš i ti jednu?
-Fala imam još.
-Ok, vratim se brzo.
Prošećem lagano do kuhinje. Buraz se u sekundi nacrtal kraj mene sa kezom dostojnim Jokera iz Batmana.
-Kae buraz? Bariš ti pomalo?
-Kaj bi baril, ona je došla do mene.
-Jadna cura.
-Zakaj?
-Pa sigurno je slijepima teško probijati se kroz život. Koju dipotriju ima?
-Buraz ne jebi, da ne bi bilo par zidarsih.
-Hahahahaha, pa kaj si ti tak nadrkan?
-Nisam nadrkan. Mala mi se sviđa do jaja, al ne znam kak da to izvedem. Nije paglu, kužiš? Uobičajene fore, bojim se, ne pale kod nje. Moral bum smislit nekaj pametno.
-A da se počneš ponašat ko normalan tip, a ne ko totalni seronja? Ak ti se sviđa, napravi to polako. Zaboravi da buš karal nekaj danas i pozovi je na neku kavicu ovih dana. Pa kaj te ja moram podučavat? Tebi se mala fakat sviđa. Već te dugo nisam vidil ovak smotanog.
-Fakat mi se sviđa. Već mi je par puta spustila, a znaš da ja baš nisam naučil da mi žene spuštaju. Uglavnom mi dižu. Kaj se dešava kod tebe?
-Mali je otišel ugovorit neke komade, pa ak sve bude kak spada, nekaj bumo i drpali danas.
-Niš, idem si po pivkanu, pa natrag u boj. Daj se javi, bumo si popili nekaj.
-Štima. Budi pametan.
-Moš mislit.
Otvorim frižider, kad tamo skoro pun karton Bud-a na hlađenju. Ali babina pećina. Sagnem se po pivu, kad me neko tak opizdi nogom u guzicu da sam se zabil glavom u frižider. Okrenem se spreman na frku, a tamo stoji Damir i umire od smijeha. Damir je čudna kreatura. Išli smo zajedno u osnovnjak. On se brzo oženil i odselil kod žene u Veliku Goricu. Dobil je kikača, užival u velikom imanju i delal kod punca ko knjigovođa. Nije se puno mical nikam, jer je posel delal u svojoj kući. Onda se sa ženom počel kačit, stalno su se svadili. Sjeli su lijepo za stol, odlučili da tak više ne ide, pa su se rastali. Lijepo i u miru. On još uvijek dela na starom poslu, sa bivšom rodbinom je ostal u dobrim odnosima, klinca vidi kad hoće. Vratil se na Remizu i opet živi sa starcima. Skoro se nikom nije javljal par godina, a sad se ponaša ko da nikad nije ni otišel.

Ajme dana. Zakon. A bliže se i neki praznici. Nisam neki vjernik, ali volim ove vjerske praznike, kad mi iz ničega utrči slobodan dan (gorit ću zbog ove izjave). Stiglo je vrijeme za prozračit proljetnu robu, a kako ne treba oblačit na sebe nešto čisto, a da si sam prljav, trebalo bi prozračiti i sebe. Čini mi se da ću ovaj vikend na neke podulje šetnjice. Malo na Jarun po žuljeve na nogama i borbu za mjesto u nekom od kafića. Nema mi gore stvari, nego kad se fakat dobro nahodam, trznuo bi neko pićence, ali nigdje nema mjesta. Denied. Dođeš do terase, kad tamo ekipa obučena od glave do pete. Našminkane cure i nagelirani tipovi. Halo? Pa pol dva je popodne. Eto njih, čoporativno na Jarun. Nek se vidi raskoš. A, luđaka, majko moja. Onda pogledam svoju staru trenirku i tenke, pa veselo u smijeh. Hvala ti, Bože, što me stvori ovako neopterećenog. Na nekom od štandova kupim preskupu pivkanu u konzervi, pa zabacim pozadinu na neku od klupica i gledam u jezero. Pa mi prolaze glavom som Jura i čudovište iz Loch Nesa, bjegovi iz škole na kupanje prije petnaestak godina, batine koje sam dobil, baš ovdje negdje, jer sam postal preveč dobar sa jednom curom iz Prečkog, onda te misli odlutaju na bivše cure, na prve, druge i treće poljupce, na drhtanje koje me pralo kad sam prvi put spaval sa curom, pa prvo pijanstvo, prvi joint, na sve one lijepe i manje lijepe stvari koje čine odrastanje zanimljivim. I skužim da sam fakat ispal dobar, s obzirom kaj sam sve radil u životu. I tad me obuzme nekakav mir i spokoj, zaboravim na sve trenutne probleme od kojih je većina, ionako, samo u mojoj glavi. Nazovem si frendove da podijelim s njima svoju dobru volju. I oni se odazovu, kao što se odazovu i kad sam u bedu (zato ih i volim) i često zajedno gledamo u to jezero dok ne pocrveni od zalaza sunca. Pa se prisjećamo ko je kome mažnjaval autiće i stripove, ko je kome maznul prvog komada u osnovnjaku. Prisjećamo se rođendana, imendana, izlazaka, odlazaka u vojsku, Tome koji se nije vratio...
Prisjećamo se tako, idu pive, pa onako pijani obećajemo jedni drugima da ćemo si bit kumovi. Onda se to počne dešavat i skužim da te pijane priče imaju nekog smisla, nisu pusto baljezganje, mlaćenje prazne slame. Naš, "mali - veliki", kvart nam se uvukao pod kožu i odredio nam neke smjerove u životu. Ekipa s Remize, luđaci i alkosi, volim ih sve do jednoga. Volimo se. Kako to ohrabruje.

Utorak mi se nekak dovukel, da ga nisam ni skužil. Inače mi je potrebna dugotrajna priprema za taj dan. Nemam pojma zakaj. Jednostavno je to nekakav ćelavi dan. Danas na putu do posla, ponovo neka tužna lica, "Karte na pregled, molim", "Pardon mladi gospon, možete mi se dić?". Ne mogu, bole me noge i muka mi je od ovog grada, gdje u pol osam ujutro deset ljudi u tramvaju kucka po mobitelima. Zar smo zaboravili okrenut broj telefona i razgovarat sa glasom s druge strane? Ne znam kaj bi odgovoril osobi koja mi pošalje poruku "Kaj ima?". Kaj te boli kurac kaj ima, ak ti je bitno nazovi pa pitaj, ak me pitaš zato kaj ti je dosadno pa ne znaš kaj bi pametnije, nemoj me ni pitat. Da li je moguće da se toliko otuđujemo jedni od drugih? Bojimo se sebe, drugih, trećih, pa neumorno kuckamo po tipkovnicama i mobitelima. Nije to loše, ali ako je to jedini način komunikacije, onda u kurac. Dopustili smo da nas ubiju televizija i novine koje nas hrane strahom od drugih ljudi. Jer ako se budemo i dalje družili, neće nam ostati puno vremena za njihove tiskovine i programe. Zato nas plaše novim bolestima, pobjeglim iz ko zna kojih laboratorija, tipovima koji otimaju mobitele po cesti, pljačkašima banaka i pošta. Kaj toga svega prije nije bilo? Kad ste zadnji put vidjeli ili pročitali neku lijepu vijest? Samo neko sranje. Još malo pa ćemo se bojati otvoriti prozor u svom stanu da nam nekaj ne uleti kroz prozor, bolest ili avion.  Sjedićemo doma, neručivati sve kaj nam treba preko neta i tv-prodaje, radit ćemo od kuće i svi ćemo postati samo nadimci na monitorima. Kaj vam se ne čini da sve kreće prema tome? Društvo nam nameće neke svoje regule da nas drži pod kontrolom. Najgora stvar je kaj oni viču "skačite", a mi pitamo "kak visoko?"
E, malo sutra, kaj se mene tiče. Ja i dalje volim verbalnu komunikaciju, ne odbijam od sebe drage ljude niti one koji bi to mogli postati. Ne želim se izgubiti u moru onih koji su izgubili sve iluzije, ostali bez svoje dječje mašte, postali "odrasli" i zaboravili da su na ovom svijetu vrlo kratko. Zaboravili su da Čokolino ima bolji okus od antidepresiva, da je nogomet zabavniji za gledanje od izvještaja za prvo tromjesečje i da je zagrliti nekoga toplije od zračenja monitora. Carpe diem. Uživaj u danu. Svi smo smrtni na ovoj planeti. Umrijet ćemo sigurno. Želite li se naći jednog dana u samrtnoj postelji, pogledati iza sebe i, svjesni da ćete umrijeti, zaljučiti da vam pogrebna povorka stane u dva automobila? I tad ćete se sigurno sjetiti najboljeg prijatelja ili prijateljice, koje niste vidjeli dvadeset godina, jer niste stigli od posla. I bit će vam žao. Ne dopustite da vam se to desi.
Ja sigurno neću.

Pozdrav svekolikoj populaciji ove male virtualne zajednice lijepih, ružnih (ak vas neko pita, takvi ne postoje), sretnih, nesretnih, vjernih, preljubnika(ccc), visokih, niskih, srednjih, sigurnih, nesigurnih, presigurnih (umišljeni?), siromašnih, bogatih, srednjeg staleža, prištavih, čiste puti, mladih, mladih duhom, potištenih, veselih, euforičnih, trijeznih, pijanih, napušenih, urokanih (o Bože, daj da Vas je što manje), slijepih, savršenog vida, slijepih kod zdravih očiju, pristojnih, bezobraznih, vjernika, ateista, slobodnih, oženjenih, rastavljenih, zaljubljenih, tragača, voajera (ima vas, ima), zbunjenih, frajera, frajerica, povučenih, crnih, plavih (volim plavo, pa makar ispod oka), crvenih, smeđih, velikih noseva, malih nosića, ikserica, okserica, smrtdljivih nogu (kaj ima i mirišljavih? :-), velikih guzica, malih guzica, dobrih namjera, loših namjera (crko vam modem, dabogda), pisaca, pjesnika, slikara (dajte nam da vidimo i njihovu umjetnost), akademski obrazovanih, srednjoškolski obrazovanih, srednjoškolaca i srednjoškolki, profesora, doktora ("Boškooo!! Doktorkaaa!!), inženjera, informatičara, trgovaca, pravnika, ekonomista, fizičkih radnika (ko bauštelu nije probo taj ne zna što je rad), nezaposlenih, prezaposlenih (to je samo posao, uživajte vikendom, nemojte ga provesti u tvrtki), nesretno zaposlenih (mijenjaj), glumaca, lažljivih. Ovakvih i onakvih.
Ponekad imam osjećaj kad se probudim, da sam cijelu noć gutao neku opaku kemiju. Ko da mi je neko nagurao joint u čube pa sam se napljugo ko prasac. A nisam. Euforičan, kakav znam biti tada, izađem iz stana, duboko udahnem, pa mi se pomješaju mirisi djetinjstva i odrastanja sa mirisima ženskog tijela od noćas i cigarete i kave od jutros. I pomislim, kao po pravilu, uvijek istu stvar.
Ljudi moji, koji prekrasan dan.
 

I tak. Još jedan petak. Koji po redu u nizu? Sjedim na jutarnjoj kavici sa ekipom s posla i svi su u mahuni. Kao, kraj tjedna je, umorni su, ko će izdržat još danas cijeli dan? A ja sam vjutro nakon buđenja i tuširanja trznul kavicu i pogledal si Pokemone i Dobro jutro Hrvatska. Saznal sam danas o Bulbasauru i bolestima krvnih žila i biljnim preparatima koji ih liječe, više nego sam ikada htel znat. I sad budi normalan. Ma zakon, još malo Narodnog radija i "Ja se koooonja bojiiim" (majka je nemilosrdna rano ujutro) i hiperaktivan cijeli dan. I malo me jebe kad vidim sve te ljude, koji shvaćaju posao kao kaznu za cijeli život. Ne zato kaj sam zabrinut za njih, oni su svoj pogled na sve to već davno spustili, nego kaj sam zabrinut za sebe. Da se ne dovedem do one "Kad si u Rimu..." Ma kaj je moguće da u ovom gradu nema dva normalna čovjeka prek tri banke, koji se vesele odlasku na posel, tome kaj buju videli drage ljude, kaj buju se prepucavali s onima manje dragim, svađali s onima koje ne vole? Kaj ih nema koji će na putu do posla pogledat okolo vidjet neko zgodno ljudsko biće i mislit si kak bi ih rado pozvali na kavicu, razmijenili koji mail ili čak završili u krevetu s njima? Pokazat da su živi? Svi samo hodaju spuštenih glava, noseva zabijenih u novine, bojeći se pogledati oko sebe. Jer kaj ako ih neko primjeti, onako nesavršene, okruglih pivskih trbuha, prištavih lica, masnih kosa i najgore - praznih novčanika. To je najveći problem. "Malo zarađujem, teško se živi, zato ću se još i zapustiti, možda neko primjeti kako mi je teško, pa mi kaže kako mu je žao, kako će biti bolje, jer ja u to više ne vjerujem. Treba mi neko ko će mi to reći i ohrabriti me." Drage gospođe i gospodo. Odjebite. Dosta kukanja. Uzmite svoj život u svoje ruke i pokrenite se. Koliko nas ima koji slabo zarađujemo. Ružni smo. Debeli. Pa kaj. Živi smo. Razmišljam si ovak: pusti priče, bajke i ostalo. Ima li života poslije smrti, reinkarnacije i sličnih stvari? Pojma nemam. Ali znam da sam trenutno ovdje, ovakav kakav jesam, pa WTF, ajmo izvuč iz toga najbolje kaj se može. Samo se zapitajte kad ste zadnji put pomogli susjedu farbat stan? Kad ste otišli pozvonit na vrata do vas i posudit šećer ili dva jaja? Kad je neko od vas to napravil? Jel znate kak vam se uopće zovu susjedi i kak izgledaju? Pojma, jel da? Rodbina? Pobjegli smo od njih, idu nam na živce. Posao? Nužno zlo. Mrzim ga iz dna duše al mora se.
A kod mene vam je drugačije. Uživam u svakom danu. I kad sam dobre volje, i kad mi se spava (ko danas), i kad sam bolestan i kad sam lud. Pjevam svako jutro. Kaj mi prvo padne na pamet. Volim se obratiti nepoznatoj u tramvaju, dati joj do znanja da mi je svojom pojavom uljepšala dan. Nek me gleda ko luđaka, ali shvatit će jednom. A i njoj je drago, samo se boji. Volim kupit cvijeće od bake koja šeće po Tkalči i poklonit ga prvoj curi koja naiđe. A ima dana kad bi si pucal u glavu koliko problema imam, a ne znam kaj bi prije rješil. I kad mi je najgore na svijetu sjetim se nečega što sam vidio prije par godina, kad sam još bio jedno od lica zagledanih u zemlju. Na klupici kod HNK sam vidio curu i dečka sa Downovim sindromom, kako se ljube i drže za ruke. I svaki put kad bi se poljubili (onim poljupcem kao kad vas poljubi dvogodišnje dijete koje vas promaši pa vas, umjesto u obraz, poljubi u nos) počeli bi se zvonko smijati od sreće. To je bio jedan od najljepših prizora što sam ih vidio u životu. I zato kad mi je najteže sjetim se dvoje hendikepiranih mladih ljudi koji su sretni unatoč svemu. Ako oni mogu biti sretni, majku mu, mogu i ja.
 

U stvari sam mislil nastavit danas sa onime kaj mrzim, al sam skužil da sam i tak posvetil previše prostora tim nebitnim stvarima i ljudima. A i probudil sam se danas pun neke pozitivne energije. Sišel sam s tramvaja kod Cibone, pa do centra pješke. Gledam probuđena lica, većina instiktivno ide prema svom cilju samo zato jer znaju da će tamo popiti kavu. Prolazim kraj prozora nekog birca i snimim tipa koji pijucka jutarnju kavicu, čita novine i smije se. Ne smješka se nego se smije. Pročital je nekaj u novinama i dal si oduška. To me oraspoloži. Zapalim si pljugu (znam da je ružno dimit po cesti, al baš mi je pasalo) i nastavim šetnju svjestan svoje priglupe face uokvirene smješkom,. Kad vidim ljude s takvim smješkom po cesti obično si mislim "e, ovaj je ziher malo u banani". A čovjek je samo sretan. Ko ja danas. Onda se sjetim svog bloga od jučer pa odlučim danas zapisati nekaj drugačije:
VOLIM:
1. kad se vjutro probudim, a soba mi puna sunčevih zraka kaj se probijaju kroz rupice u roleti.
2. kad imam kupaonu i wc samo za sebe, pa polako obavim jutanju toaletu, pišanje i kenju.
3. male smežurane štence koje primiš u ruku, a oni drhte
4. ljude koji me pozdravljaju sa "bog daj"
5. sjest na neku klupicu i promatrati ljude koji prolaze.
6. poljubac koji me ošine ko bič (nisu baš svi takvi)
7. poklon zapakiran u najšareniji kičasti papir, a kuži se da je unutra knjiga
8. zbunjene ljude, koji ne znaju kaj bi sad bilo pametno reć pa se zacrvene. polako ljudi, sve to dođe na svoje
9. djecu od četiri godine kad ti s sigurnim izrazom na licu pokušavaju objasniti kako avion leti
10. gledati "najgori" film na svijetu, koji su popljuvali svi tvoji "pametni" frendovi, a tebi je zakon i vrištiš od smijeha
11. pijuckati crni čaj, jesti čajne kolutiće, čitati Gospodara prstenova, zavaljen u fotelju
12. sex (kaj se treba još nekaj dodat?) 
13. nogomet na telki, cuganje Ožujanera i svoj glupi izraz na licu koji sam uspio vidjeti kad me buraz uslikal dok sam gledal Manchester - Liverpool (4:0)
14. svoju staru uvijek
15. svog starog uvijek
16. svog buraza uvijek osim kad se pravi jebeno pametan
17. svoju curu koju često mrzim, pa volim, pa mrzim, pa volim...
18. trag aviona na nebu. kuda li putuju, ko je unutra?
19. kišu i snijeg
20. sunce
21. janjetinu i mladi luk, grah na sve načine, tjesteninu
22. svoje prijatelje (genijalci svi do jednoga)
23. male cipelice za novorođenčad koje izgledaju ko privjesak za ključeve. zamislite kolika to nogica ide unutra
24. pisanje, pražnjenje mojih moždanih baterija i punjenje istih u isto vrijeme
25. izležavanje
26. crtiće Walta Disneya
27. strip Calvin & Hobbes, ljudi ko nije čitao - obavezno, plakanje od smijeha
28. kad imam slobodan dan, a nemam pojma kaj bi s njim. takve uvijek provedem najljepše
29. dječju enciklopediju "Svijet oko nas". majko moja kaj sam sve naučio iz toga. kad sam je dobio nisam spavao tjedan dana.
30. ljude

-Baš mi ne izgledaš ko sportski tip, više ko neko ko voli dobro pojest i popit.
Pročitala me u startu, kaj vjerojatno znači da bu se brzo pokupila. Ziher misli da sam neki panj kad pokušavam ovakve fore. Pa kad je već tu, bar da se upoznamo. Pružim joj ruku.
-Grdi, ovaj, Boris.
-Melita. Kak si rekel? Grdi?
-Tak me ekipa zove već godinama, pa mi je to u mozgu pod – upoznavanje.
-Pa nisi baš tak grdi.
-Baš ti hvala. Sad si mi nahranila ego.
-Nemoj se ljutit odma.
-Ne ljutim se, sve je OK. Daj sjedni, ukočil bu mi se vrat ovak.
-Idem si po neku cugu, buš ti kaj?
-Pa kad već ideš, može juice-vodka.
-Već na početku ostavljaš loš dojam. Juice-vodka? To piju pičkice.
Htel sam joj objasnit da od pive ima samo Karlovačka koju ne volim, al je već krenula prema kuhinji. Odmjerim joj pozadinu. Jako dobro. Jedna od onih fitness guza koje prkose zakonima gravitacije. Dobar odabir traperica. Na nogama tenisice. To mi je uvijek izgledalo odlično na dobro građenim komadima. Dok sam gledao za njom pogled mi skrene do Buraza i Malog koji su mi, nasmijani od uha do uha, pokazivali tzv. Bosanski grb i srednji prst. Kak njih male stvari vesele, pa to je prekrasno. Kaj sad? Melita bu se uskoro vratila s cugom i morali bumo nekaj i pričat. Uopće mi se nije dalo počinjat s idiotskim pitanjima tipa "Kaj si po horoskopu?". Ne izgleda mi baš ko klinka koja se fura na to i u startu ti objasni koji si podznak i u kojoj ti je kući sunce. Kakva hrpa gluposti. Ne da mi se danas vodit "dubokoumne" rasprave. Još se nisam oporavil od jučer, a polako me počelo hvatat i od danas. Melita se vrati i sjedne na stolac do mene.
-Izvoli svoj sokić.
-Daj molim te ne zekaj. Od pive ima samo Karlovačka, a to mi fakat nikak ne paše. Čekaj, čekaj. Od kud tebi Budweiser?
-Iz privatne zalihe u frižideru. Moraš se ubuduće malo raspitat kaj ima za pit. Hoćeš da ti donesem jednu?
-Najbolje da buš se sad opet dizala. Malo kasnije dok riješim "sokić". Ti si dobra sa Anom kad ti daje svoj frižider za tvoje privatne zalihe?
-Ja sam joj sestrična. Pa ak ja nemrem, ko onda može?
-Sestrična? Pa dobro ti ide kajkavski. Kaj si već dugo u Zagrebu?
-26 godina. Tu sam se rodila. Kaj ti uvijek ovak dobro povezuješ stvari?
-Ma mislil sam, sestrična ti je s mora pa... Nema veze, danas mi mozak nikak ne radi. Jučer sam malo pretjeral. Čovjek se opusti na godišnjem.
-A kaj radiš?
- U jednoj firmi sa računalnom opremom. Niš posebno. Čime se ti baviš u životu?
-Teta u vrtiću.
-Daj ne zezaj. Pa to je super zanimanje.
-Malo naporno, al jako zabavno. Klinci su prekrasni, al kad te krenu pilit onda više nije tak zabavno. Nemreš im stat ni na glavu ni na rep.
-Ma to se lako rješava. Pustiš im neke Teletubbiese i mirna Bosna. Nego, nisam te prije vidil na ovim  dalmatinskim tulumima.
-Prvi put. Zvala me Ana već par puta, al sam uvijek imala nekaj dogovoreno. Kaj si ti ovdje redovan gost?
-Uglavnom. Frend je vlasnik kuće, pa koristimo to za napit se badava.
-Crni ti je frend? Malo mi djeluje ljigavo.
-Eeeeee, nemreš tak o mom frendu. Nije u redu, posebno zato kaj on nije tu. Zakaj ti djeluje ljigavo?
-Pa tak. Uvijek gel u kosi, odjeća s potpisom, nekak se drži važan. Opći dojam.
-Vidiš kak se možeš zajebat kad ne poznaš čovjeka. Jebi ga, čovjek ima love pa se dobro oblači. Da je ja imam i ja bi se oblačil u takvu obleku. Vjeruj mi da je dečko do jaja, dobar frend. Kad trebaš pomoć, možeš mu se uvijek obratit. Krivi dojam. Čekaj malo, ak si tu prvi put, otkud znaš kak Crni zgleda i kak se oblači?
-Nije uopće bitno. Nemoj mu slučajno reć da sam to izjavila.
Kaj je sad ovo, nije ju Crni valjda potegnul? Ma nije ziher, pohvalil bi se da je rješil ovakvog komada. Otkud ga onda ona zna?

Izađem vjutro iz stana i krenem na posel, a u glavi kino. Ma kaj kino. Multiplex. Niš čudno. Dečki su si pogledali tekmu pa se potegnulo preveč. Jebi ga, piva i nogomet. Ne znam ko je prvi počel, al to ide skup. Krenem ne tramvaj i taman da bum se popel untra, al evo ti jednog od onih tipova. Važan sam sebi, ima poseban izraz prijezira u očima. Gleda na tebe kao na nižu vrstu. Jer gospodinu je auto na generalki pa je prisiljen vozit se stočnim prijevozom. Naravno da je videl prazan stolac još izvan tramvaja pa se potrudil da se na njega i sjedne. Kako sam mu ja bil na putu jednostavno me odgurnul. EEEE. Ko da me nema. Prošo čovjek i nije me skužil. Pa nisam baš tak mali. Da nisam bil mamuran i da nisam drmnul glavom u vrata od tramvaja možda bi i prešutil. Ovak nisam mogel pa smo si malo popričali. Ja s njim na "vi" on sa mnom na "ti". Nije bitno kak je to zvučalo. Na kraju se ja odmaknem prije nego krenem šakom. A malo mi je falilo. Ipak je dobio jezikovu juhu i malo se smirio. Nabijem ga. I tak se ja vozim prema gradu i malo si razmišljam:
MRZIM:
1. babe od 60 godina kojima nije teško trčat na tramvaj, al ne mogu stajat dvije stanice do placa.
2. babe koje idu negdje rano ujutro kad su tramvaji puni ljudi koji idu na posel. Imaju cijeli dan, kam se guraju ujutro?
3. Ćelavce s kockastim glavama i zlatnim lančugama oko vrata.
4. ljude koji su s tobom na "ti" u roku odmah, bez obzira na razlog konverzacije.
5. kabriolete iz kojih trešti ćirilica ili tehno.
6. desničare
7. ljevičare
8. zelene koji vrište o pravima životinja, a ne poštuju moje pravo na mir i vlastito mišljenje. skinite mi se. bog ili evolucija (kako ko gleda) su me napravili svežderom. jedem meso. i točka.
9. jehovine svjedoke koji mi zvone vikendom u osam ujutro i nose mi radostan glas. hvala. ne hvala.
10. ljude bez stava, beskičmenjake koji dozvoljavaju da ih se gazi, pa poslije dave okolo sa svojim životnim nedaćama.
11. profesionalne žicare koji mi nagrđuju grad.
12. svakog ko mi se unosi u lice kad mi pokušava nekaj objasnit.
13. one koji su od glave do pete obučeni u "marke", a smrde po ustajalom znoju. kad ste već u shoppingu, kupite si gel za tuširanje.
14. ljude koji od knjiga čitaju samo ljubavne romane i westerne. "Koji Cesarić? Onaj s Jaruna kaj dolazi petkom u Papayu?"
15. 74 izbora ljepote godišnje, sa ljepoticama koje ne znaju složit rečenicu. prošećite malo gradom, koliko lijepih i inteligentnih djevojaka.
16. tv intervjue sa ljudima koji za sve optužuju vlast (ovu ili onu, to nije bitno), a nisu napravili ništa da se nešto pokrene ili promijeni.
17. ljude koji o sebi govore u trećem licu.
18. one koji će pregaziti preko vlastitog oca da bi došli do onoga što žele
19. dotepence koji su došli u moj grad i očekuju da se ja promijenim i budem ko oni, jer se žele osjećati ko da su još uvijek u Pripizdini Gornjoj. odjebite.
20.poriluk

-Ti si Dalmatinac? Sto posto navijaš za Hajduk?
-Normalno.
-Pa ja isto, najjači klub na svijetu. "Bili su, bili vrhovi planina, bila je košulja hajdučkoga sina..." Ajmo mi, kume, popit po koju za Ajduka.
-Može.
Počnem se smijat u sebi. Safo je bio dinamovac do kosti, ali je o Hajduku znao puno toga. Uvijek je govorio da neprijatelja treba poznavat. Izgleda da će mu to znanje sad dobro doć. Koji hohštapler.
Osvrnem se oko sebe. Već se dobro popunilo, čak su i Tri kralja našla zanimaciju. Krljo je nešto šaptal Bušmanskoj guzi, a Joso i Mile su zabavljali njene frendice.
Uskoro se pojave Buraz i Mali. Iako je bil moj brat, Mislava su svi zvali Buraz. Mario je bil Mali, jer je bil visok metar i žilet. Zato je uvijek tražil visoke ženske. "Da ih može polizat, bez da se saginje"-kak je on to zorno objašnjaval. Obadva ludi ko puška i uvijek spremni na tulumarenje. U prolazu me pozdrave i odu po cugu.
Svi su bili nečim zabavljeni, i meni je već bilo pomalo dosadno. Znal sam da na Buraza i Malog nemrem računat bar još pol vure, dok se ne natoče. Sjednem na neki klimavi stolac i polako potegnem iz čaše. Joso se probio do linije i iz oskudnog glazbenog repertoara izvuče Dire straitse. To me malo oraspoloži. Ak treba birat, Dire straits ili Magazin, ja sam definitivno za ovo prvo. Lagano počnem pjevušiti. Dok sam tak skupljal snagu za odlazak do kuhinje po novu cugu, ispred sebe primjetim neke noge i polako počnem dizat pogled. Trajalo je to i trajalo, a meni pred očima i dalje samo noge. Istina i bog, u hlačama, al jebeno dugačke. Dođem napokon do lica, a ono zgodno, lijepo, prekrasno. Gusta, crna kosa, kolko sam mogel skužit iz ove pozicije i dost dugačka. Gledala je u mene, a ja sam bil ziher da je neka zabuna.
Meni se ni u bunilu nemre desit da mi prilaze takvi komadi. Zamijenila me s nekim, sto posto.
-Kaj je i tebi dosadno?
Sad više nije bilo zabune, obraćala se meni. Bio sam zbunjen ko sjemeništarac. Uvjeren da sam crven ko rak. Nisam ja neki neiskusan klinac, al kad me ovak uhvate na prepad, ne znam kaj bi. Sreća da mi je postavila neko pitanje pa sam imal kaj za reć.
-Ma ne, malo sam umoran. Odnosno, boli me noga. Dobil sam udarac na nogometu.
Bezočna laž, al komadi vole sportske tipove. Zadnji put sam igral nogomet u osnovnjaku.