thermonuclear sweat

kako su mi zanimljive te šašave okrunjene glave. u svoj svojoj senilnoj dekadenciji. osobito one, koje umjesto krune i tijare, nose goleme kičene šešire. urešene umjetnim pticama i cviječem. one u takozvanoj trečoj životnoj dobi, kraljice majke, u ružičastim ansamblima, demodiranim, udobnim cipelama. i pletenini.
zamišljam ih u prigušenim grimiznim odajama,  dubokog,  respekabilnog mirisa tamne patine. uz jedan i jedini obavezni asesoar: orašenu kristalnu čašu neonsko-plavog sadržaja. u kojoj kockice leda zvuče jasnije od zadnje dvije tipke velikog klavira.
ne vjerujem doduše, da stihovi poput:
"Today...today
I saw a man
Using an empty
Wiskey flask...
As a walkie talkie....”,
 
ugađaju  njihovom  senzibilitetu.
no ipak čujem odgovarajuču elektronsku glazbu.
 

u regresiji sam. to je ono kad se človek ili žena vračaju u prošlost. djetinjstvo pače. e pa ja sam trenutno u ranom enaestogodišnjaštvu. jesam bogme. nek se čuje nek se zna. i boli me đigerica.
jes da je sve-moje-tinejđerstvo, ez far ez z mjuzik konsrnd, kič. i to ultimativni. jači i od iskričkih titravih gifova sačinjenih od črnih i črlenih vilenjaka. al božo moj. to je tak.
ipak. fulala sam u koturi. današni trenutak preporučil mi je al dente. a zna se da kič mora bit raskuhan. uvijek.
a sad. surfam izvorno. dižestiram embrionalno. apstraktnije je.  samim tim i lakše probavljivo.
http://www.youtube.com/watch?v=RqvYi1s4NvY&feature=channel_page
 

u poprilično sam jebenom mudu. nit romantiše, nit apokaliptiše, neg nekaj između.
odlučila sam da bum imala jedno korizmeno odreknuče. odreknula bum se pljuvačine samu sebe i po sebi. al to mi je palo na pamet neki dan pa neznam dal se računa. u to sam ime imala prijekorizmeni preforsiformans oblaporne nesuzdržanosti. reko, moram se izdovoljit prije posta. doduše, sve je išlo tihom mišlju, nisam zborila naglas. bilo mi malo zlo posle.
i odlučila sam još da nebum mislila o petku. al čisto kratki rezime. najme. razmjenili smo svoje svinje. on mi je pokazal svoju agresivnu. ja njemu svoju prljavu krejzi bič svinju. agresivna nije bila meni upučena, al isti kurac. izjebala me. drti bič je dočim i naprotiv bila upravo njemu namijenjena. kajamogu. moram se nekak branit. sad i to zna. drugi put bu vald bil pametan i zel terapiju.  
nastavno smo komunicirali na stranim jezicima i to prek dvestodvajst decibela igzajl on mejnstrit. tak da smo zapravo čitali sa usana. ja njegov kokni, a on moj indijan ingliš. tres napornjoza
inače. jako volim sljedeče stihovlje:
We are so small between the stars, so large against the sky,and lost among the subway crowds I try to catch your eye.
nemaju veze sa tistim petkom. neg sa jednom subotom prošle godine. kad su se razmjenjivale drugojačije vrsti intimalije.
 
 
 

skužila sam da u zadnje vreme rikavam na teletekst. i baš na prvu stranicu. odsjek vijesti.  zagorec iznio obranu. mesič dodatno pojasnio. krokodil pojeo oca i sina. brat ubio brata u neznanju. kajaznam. nisu to obični novinski naslovi. taj naročit izričaj . ta sintaksa. ma velim. totalno sam opčinjena.
nikad nisam kužila rulju kaj mora čitat u zahodu. novine i broj dva. neznam. meni to jednostavno nejde skup. nesljubljuje se kaj bi se reklo. em nikad nisam bila multitasking tip. em ta vrst papira u veceu. kajaznam. malo mi ga je unapetitlih i za videt. a nekmoli za listat.
drugo mi je to uz prvu jutarnju kavu. uzmimo ja. ja sam uz svoju prvu jutarnju po tom pitanju totalni kompulzivac. jednostavno moram nekaj čitat. stare novine, reklamni letak, nije bitno, bilo kaj. samo da su slova.
neki dan ostala ja bez ičega. ošlo sve u reciklažu. panika. jedva sam iščeprkala neakav prastari tv prilog. jedan od onih minijaturnih. halapljivo sam ga pročitala čitavog. od korica do korica. kompletan tjedni program, sve one kakti recenzije najavljenih filmova, štiklece iz života poznatih, pisma čitalaca.
taman kad sam bila na imenima, adresama i mejlovima uređivačkog stafa izdavačke kuče, spopala me lagana panika. kava se još pije, a ja kaošto reko. pročitala sam sve. gotovo sve. ostali mi kratki sadržaji meksičkih sapunica. 
ljudi moji. jel to iko ikad čital? desetak rečenica u prezentu. svaka ima subjekt i predikat. miguel vidi esmeraldu u strasnom zagrljaju sa alehandrom. anđelina se pomiri sa majkom. veronika pobjegne od manuela. ringo osvečuje smrt diega. horhe dozna da mu je đozefina otac. il  kajaznam. al sve u tom stilu. 
čovječe. e. od toga dana kad to pročitah. ja tvrdim. i to sasma  odgovorno, nema niakvog zbora. da je zadnji, ali onaj baš zadnji. iskrički veblogđija. čisti dostojevski.
morala bum nači načina kak ubuduče sačuvati kolkotolko pristojnu štampu od reciklaže. pa nebum se ja više dovodila u goreopisanu situaciju.
jedan domači konceptualni umjetnik je to genijalno rješil. nagural je brdo starih novina u neakav velki pravokutni ko kubus. neznam kak se zove točno to geometrijsko tijelo. nije bitno. uglavnom, od pleksiglasa il prozirnog stakla je. tak da se sva ta grda, crno-bela, olovna dnevna štampa, tak zgurana i ne baš uredno složena, lepo skrozire. kroz to staklo.  
genijalno mi je zgladal taj njegov promišljaj vaze. i opče cela ta njegova koncepcija unutarnjeg uređenja interijera (kak bi to rekel jedan moj božemiprosti, nije bitno). uglavnom, odlučila sam. zimitirala bum tipa. i ja bum si tak isfurala. nema više reciklaže. instalirala bum si fino stare novine umjesto kristalnog lustera u centralni dio dnevne sobe. staro pravilo arhitekture navodno tvrdi. funkcija, oblikovanje, konstrukcija.
dobro, možda ne baš tim redosljedom. al mislim da bum na tragu. 
 

ma bezveze ono. al štela sam reč kak bi se požderala kaj nisam išla na bobija starog mekferina. onog, kaj se lupa po pljučicami dok peva. navodno bil u zagrebu. išel mi na kurac s tim lupanjem, al čula sam ga jednom kak izvodi hoa lota lav.
čovječe. e. kak je isfural onaj dio. e jebiga, kak da opišem koji... onaj u sredini dok bonam solira pa več pred kraj i ono kad plant počne pjevat "vuman! ju hu nid e ...lauu!!! lauhauhau!!!". e, al ga denu na neki onaj kakti udaljeni eho....no. ma poznavatelj bu me kužil o čem pripovedam. uglavnom stari bobi isfural sve, al drito ono. udaljena jeka saundišku. riknula sam.
misla sam da je don vori bi hepi sve kaj je čovek imal za reč. i mislim da je moglel i bez te stvari u životu. al ovo...čisti genije. koja kontrolidba dihaja. frajer sto posto ne puši. jes da je malko ono, više naprama za cirkusku točku. ti svi efekti i ekvilibracije sa glasom. al kajaznam. ja se tome divim. to. i kad neko, primer. s glasom isfura trubu il bajs.
i sad nek mi još neko kaže. a na upit, does humor belongs tu music, da ne.
aha. ziher.
http://www.youtube.com/watch?v=1qOQHB_V2g0
 

e jesam autistična, jesam. pa to ti je.
imal tomu ljeka. kaj veli suvremena medecina?
a kaj opče pitam. nisu se zmislili nit ljeka kontra hrkanja. jebali ih čepovi za ušesa. dođe mi da tražim razvod. il bar odvojene ložnice. no to je več tema nekog drugog ogablo. danas furam autistiše. možda prošljaka i na auditivnoj razini .

neki dan na vh1 bil top nekolicina, čini mi se top 50, najboljih rifova. of ol z tajm. al rifova daklem. pratila sam emisiju od početka. od pedesetog mjesta. reko ja znam koji je moj en ou van e baš me zanima dal bu bil međ prvih pet. barem. ak ne na prvom.
redale se međutim neke strave od stvari kaj rifa čule nisu, a nekmoli vidle. tipa đo satrijani, dajr strejts, jutu, obvezatni ljakse klempton i sve neki ono. solo blanjam visokotonca po kitari i boli me kurac ja nebum stal nikad pa ni onda. ma nemrem se setit kog su sve uvrstili međ tih top pedeset, al velim bokte mazo i isus bog. kae to? di je tu rif? ja ga nis čula.
čekalo se do top tveni. reko ajd vald buju  krenuli jer čekaj. pa di je barem po pet stvari od ceposa. ejsidisa. doktorfilguda. i kajaznam još. hendrikza. ništa još nismo čuli. ide leni kravic, prl đem, nirvana, išo čak i majkl đekson i sve neke same ojebotipasmater stvari. bar kaj se poštenog rifa dotikavle.
oke. bili sabati. ajde. al ostalo sve išlo u tom prevladavajučem stilu. i tak skroz do top ten. reko neznam kak buju se sad svi ti moji zgurali tranu. al ajd okej, pejšns mama mislim se. da ih čujemo. kaj imaju za reč, dala bum im šansu.
top ten. satisfekšn bil na sumnjivom petom mjestu. pičku materinu. nebu val đampin đek na prvom. pa da, sto posto čovječe. nit ceposa, nit ejsiča, kakav dotore. nada. izmeđ top pedeset oni meni prodajeju nirvanu pod rifaše. nemreš verovat.
i tu sam prvi put posumnjala da moj broj jedan nebu i viejđvanovski. bolil bi me kurac doduše, al budala sam nekaj čarobirala pa mi kakti bilo stalo. pala i opklada. u kiselo grožđe doduše maniri jer reko idem ja ipak na ziher iako, pa jebote! možda moja intimna , čarobirajuča, neopklađena nebu prva. al mora bit međ top dve barem. pa majkuti. mora.  
no sve nekak bilo sumnjivije jer več smo na top tri, a još je nema. a u pizdu materinu seljačku reko sto posto bu đampin đek na prvom. ja opkladu možda nebum zgubila (što ni nije tak loše jer sam se da stvar bude bolja i još ktome budala kladila na vjeresiju), al jebeš opkladu. mislim si. ja znam da sam čarobirala. a od toga me jošte veča frka.
no uglavnom da timskra čupri. (nit jedne jedincate numere od mojijeh fejvritza još. niti jedne!). i sad ne znam ko je bil na trečem mjestu, ne sečam se. stonsi nisu fala kurcu. na drugom su išli aerosmit fičuring ran diemsi (bljahk).
idu reklame. nejdem na vece. čekam. napeto čekam prvu numeru. đampin đek kao što reko, fala kurcu, a kako ču kasnije pomisliti, još nije bil. a u meni tinjaju zadnji tragovi nade. možda ipak. zgubim doduše opkladu. al dobim ono kaj sam si sčarobirala. čaroliji uvek dajem prednost. najme.
i sad. kak da poantiram bombastično. (neznam pričat viceve, nemam smisao za tajming i misla sam da bar za ridm imadem, a zgleda, bar po viejđu sofar, nemam nit toga).
ja rekla bum samo ovo. bili su. da. smješak. jesu. prvi su. ou jes. ou maj. ou lord.
ta rada da da. d d da d d da. ta rada da da...
  

ak sad krenem pisat možda dovršim do prajm tajma. idem počet. evo ovako.
jutros sam u nekim novinama opet naišla na tu tajanstvenu riječ. sučelje. još uvjek nisam uspjela skužit kaj znači. nije monitor. možda je dizajn prve stranice. il tak nekaj.
ah. evo. zguglala sam. bila sam na dobrom tragu. uvrstila bum tu besjedu"sučelje" u svoj riječnik. bil bu bogatiji za plus jedan. nadam se samo da ju nebum zaboravila kad bum ju htela uporabit u rečenici.
recimo. u rečenici. implementacija novog sučelja. neznam dal bum tu rečenicu ikad reproducirala iliti izvela u jednom od svojih šo programa. koji če mi kurac. al moj napredak se očituje u činjenici da sam do prije nekidan znala samo kaj znači riječ "novog". sad več pomalo razumjevam i sučelje. a došla bum možda i do implementacije. mislim da imam šanse.
evo recimo ja bi rekla da implementacija dolazi od riječi oplemenjivanje. to bi rekla zbog plementacije gdje imamo u korijenu riječ plem isto kao u riječi plemeniti iz lovro pl. matačič. pa onda se nekaj im putira ugradbeno. ne amputira se, neg se imputira. ide tranu kao ugradbeni ormar u forcimer. neznam dali sam na dobrom putu. idem ju zguglat.
bosla. naučila sam samo da se na engleskom implementacija kaže implementejšn.
implementacija. al ni nije mi to baš bogznakakva riječ. bolja mi je sučelje.
implementirala bum si dakle jednu novu riječ u svoje neurološko sučelje. primer. neznam dal bi se čovek mogel tak izrazit. ili. impementirala sam si fantastičan veblog na sučelje fejvoritsko. bitno je da mogu koristit obje riječi premda neznam kaj znače.
nastojat ču ih ne koristit u istoj rečenici. ljepše su mi svaka posebno i ponaosob. danas sam se suočila sa nepoznatim sučeljem. implementiralo mi se duboko pod kožu.
glupo.
dosadilo mi implementirano sučelje. implementiralo mi dosadu u sučelje. sučelilo mi dosadnu implementaciju. odimplementirala bum se.   
 

da parafraziram onu prastaru sa nosim sve torbe a nisam.
iako meni magarac skoropa najomiljenija životinja.
al nisam sad u toj furci. nego kao što reko  naslovom svog novog zapisa u weleblogu.  slijed asocijacija bijaše takav i takav. imao logiku. kunem se. al nebum sad celi roman toka svijesti iznašala pred da ne kažem koga. jer i njih volim. a ovo da nebum iznašala. je ionak išlo samo ritma radi.
nego oču reči. u onoj rubrici raspoloženja i danas se osečam. nemaju moj omiljeni "ko da mi je neko ime zapisal in hajlajts i ko da sam on silber skrin" mud.
to bi si danas odabrala. jer popularna sam. več skoro svaki put dobijem čak više od tri komentara. a sad još i ovo. sa svitanjem u naslovu.
pa jebote.
adober mi opet ne dela i baš šteta jer ilustrirala bi se sa najmanje pe šest linkova. hevimetalnih.
 

upravo me zvali sa nekog onog nul dva jedan il tak nekog broja. zajebala sam se i digla slušku. neka baba. ni dobar dan ni pomoz bog ni dal imate malo vremena. ništ. neg drito ono. ja sam ta i ta radimo istraživanje tržišta ( kojeg, kakvog, kaj, oklem si ??????!!!!!! ništa. nada. ) možete mi reč dal koristite mobitel?
a ja. budala. umesto da joj velim, kaj to tebe boli kurac kravo i da joj tresnem slušku. ja odgovaram ovo. oprostite, nemam vremena za ovaj intervju.
tajac. baba čkomi.
ma dobro, za tu anketu. ispravih se. baba i dalje čkomi. vreme prolazi. točno ju čujem kak si misli, koja je ova luđakinja pa ne delam ja s njom intervju, kaj si ta umišlja.
il sam joj jednostavno trebala reč. nemam mobitel. al to je čudo jedno kak se nikad ne snađem pred tim telefonskim sileđijama.
isto neki dan. zvala opet baba iz mozaik knjige. tih se isto nemrem riješit. jednom sam prije sto godina kupila neku knjigu od jednog od onih prištavih lutajučih jadnika sa kuferčičem. ma neki recepti kajaznam, kurac oni imaju kaj u ponudi moš mislit.  no kupila ja tu knjigu jer mi se u tom trenutku činilo da bu to jedini način da se rješim tipa . kurac. tu je išel prvi zajeb. frajer me uredno pohodil na šljaki svaki tjedan. promjenila ja šljaku. kad ono vidiš tipa, ide on. maršira hodnikom. našel me. taj put sam se sakrila iza kolege. bukvalno.
uglavnom od tada mi uredno čestitaju svaki kurac, šalju kataloge, zovu doma. ( iako, ne sečam se da sam im ostavila svoju numeru.) molila sam ih nekoliko puta da me ne zovu, apelirala na njihov razum, bivala drzovita, spuštala slušalice. par put im se i moj muž javil. on je poznat po svom antipatičanom tonu. makakvi. nemam šanse. nitko nema šanse kontra mozaik knjige.
onda sam si kupila telefon sa prikazom broja. i utefterila ih i u mobs i na fiksni. reko e sad sam vas konačno nadmudrila.
promjenili su međutim broj. znam to jer sam neki dan, nesluteč najgore, digla slušalicu.
dobar dan. ide baba drito u pakšu. mislim da je ista. ja sam ta i ta zovem iz mozaik knjige blablabla... trkelja ona svoju uobičajenu kopipejst lajnu. da li sam dobila gospođu tu i tu? na telefonu, odvratih. automatski. ko one životinje kaj se smrznu pred predatorom.
i sad ide dalje. čuješ babu. ili ste vi možda gospodična? a kuži joj se z druge strane onaj navodno simpatičan, a u stvari "baba babu prek selskog plota kibicira" osmijeh . i to još samodopadnim  tonom " ma znam ja, učili mi u menađerskoj školi kak se razbija led u komunikaciji sa strankama". gospodična. il gospođa?  ma mrš u pičku materinu.
i uglavnom. čestitalo mi ročkas. još mi dakle bajdvej prodaju i paranojidbu. kak znaju? i da kakti imam pravo za ročkas kupit jednu njihovu knjigu. uz popust od nul cjelih jedan posto. e !!! 
neznam. nekad si mislim o toj rulji kaj šljaka za tim telefonima. sve oke kužim da je nekoj škvadri ono, nije bitno, samo da je bilokakva šljaka. al to. tu šljaku. to mislim da nemre svak delat. to moraš bit mitološko biče. ta čelična ljubaznost. armirano betonska upornost. slonovska koža je fina tanana struktura spram njihove derme.
ma mi im svi možemo tepat da su ezholsi. al samo tepat, velim. jer dosadniji su od hemeroida.
mislim, neznam, al znam. stoposto.
http://www.youtube.com/watch?v=fsvWVbBowXo
 
 

čovječe, kaj sam nočas sanjala. da sam bila s mužem na moru i da smo se iskrcali z broda u neakvom mjestu i da nam je prišel neki mladi žicar i nudil nam sobe i uglavnom smo išli na te sobe a on nas je onak ljubazan još i fural u nekom svom kamiončiču i sve a zgledal je kak kristijan bejl samo pinkicu seljačkiji al zgledal je za riknut i sad smo bili u toj nekoj njegovoj slatkoj drvenoj kučici i kao imali zajedničku kuhinju to je kakti bil neki pansion al onda su nam se pripicoknule još neke jedne moje dvije frendice pizda li im čorava i čerupale se trgale koketirajuč s tim prezgodnim pansion ounerom a bogme ni on mi se nije činil imun na te seljačke babe u pizdu materinu i sad kao oproštajno veče muž i ja odlazimo i mi sad svi na nekoj terasi ja sam si bila u snu jako zgodna i on mi dođe i zagrli me oko struka onak snažno muški i tak me drži skoro pa za dupe a moj muž sedi iza nas i mislim da nas vidi al kao to je sve oke nema frke bum mu kasnije objasnila nego bed mi u odnosu na frajera znam da se moram izmaknuti il mu bar odmaknut ruku z mojih bokova jer to kao nije red i ja sam pristojna žena a u stvari da me ne skuži kolko mi se sviđa al nemrem to je jače od mene i onda on meni veselo veli a vidiš i maja i martina bi se jebale sa mnom a ja šutim i mislim si u pičku materinu pa ja mu se opče ne sviđam i mislim si kak mu moram sad nekaj vispreno replicirat da ne skuži kak sam ljubomorna ko pas i još si misli kak mu tek sad moram podhitno maknut tu ruku s mog boka al nemrem jer je predobro i onda se još čujem kak mu nekaj kenjkavo odvračam ne sečam se kaj al znam da mi se skrozirala i ljubomora i sav jad i još k tome se kuži da sam se  se zaljubila u tog nepoznanca pansionca i govorim mu nekaj ultra glupo i to slabašnim glasom pale mile gere i tu ta scena završava i sad finalni oproštaj muž i ja kao odlazimo doma i svi sjedimo u kuhinji i on ide od jedne do druge te moje dve kurčeve frendice i kao ljubi ih za rastanak a ja sjedim i pravim se da nisam odavde nebum ga ni gledala mislim se nebum se poljubila s tobom i on dođe do mene a ja okrenem glavu budala na drugu stranu a on se pokupi ko kakav jadnik i to mi bi drago onak me sve milkijo taj osečaj po mom oštečenom hermelinu jer skužila sam da mu je bed kaj se nisam htela poljubit za oproštaj i skužim da je u biti obje ove jebene frendice išel ljubit samo kao izgovor da se poljubi samnom al to me kakti ne dira i pravim se kak mi je draži osečaj jebenog trijumfa taštine od utaženog ljubovstvanja jer nisam sigurna dal sam si to ipak umislila pa rajše odbijam kapitulaciju čak i kad je gušt tako blizu ostavljam pritvorena vrata jer ak ih zatvorim pričvrljila buju mi zečju repinu i tak ja to sve sanjam da i konačno odlazimo muž i ja i kakti to je to i sad ide finale zakaj sam sve ovo išla tak detaljno ispripovjedavati jer dalje kaj sanjam je totalni finalni šit nad šitevima. dalje ja sanjam da maštam!!!! da se ljubimo. u pičku mile matere. halo !!! sanjam da maštam!!!! koji najtmer!! jebala te i cenzura i podsvijest i sve. da čovek više ni sanjat nemre kak bog zapoveda.
http://www.youtube.com/watch?v=SqVG0XX_LKI&feature=channel_page

bila na placu. kupila. deset debelih kora za gibanicu. radič. rununkule. tulipane. i snježnice na mahovini. rununkuli su bjeli i roza. tjulipsi su lila. snježnice, štono im ime kazuje, bjele na zelenom. točka novi red. sjutra dajem prijem. primam. gost bu jedan. onaj jedan te isti koji je i svaki petak. ukravačeni petkaš. ili petkaroš. bila je krača pauza od mjesec dana i skoro tri il četri čak petka i sad opet. the petak.
ja veselim sebe. več unapred znam sve kaj bu bilo. to volim i to se zna da volim. kad se ima red i raspored. red, velikim slovima, red, nije ni do koljena spontanluku. alzo. došel bu u kravati i sakou. dofural bu vino i čoksu. uvijek mi dofura plančiča, a zna da pijem tugu. no kao što reko. večer bez plančiča jednostavno nebi bila ta večer. večer lo en ordera. bila bi to neka druga večer. (ili veče? ovo veče. ova večer. znam da su oko tog neke diskusije, no ja ih ne pratim).
nadalje. čoksa je uvjek frej karamel kranč. i ja ju naprosto obožavam. otkrila sam neki dan da je zvečevo s lešnjacima i grožđicama bolja od riterice. to onak uzgred.
čak nam se ni teme ne mjenjaju. uvodno se ide s novim odlukama. to on ide zapravo, ja ne jer ih nit ne donosim. a odluke su mu pasent sa the petkom, uvek jedne te iste. čak je i količina entuzijazma pri iznašanju donesenih odluka uvijek na istoj razini. sava galdovo plus stodvadesetipet. sava kod galdova, sto dvadeset i pet. otprilike. ajde. nekad je minus jedanajst. al to rijetko. to su takozvani rjetki petki.
i tak. završila bih ovaj blog. točnije ostavila bih ga otvorenim jednim otvorenim pitanjem. ide ovako. kako bih smo najpravilnije preveli sintagmu: locust abortion technician?
http://www.youtube.com/watch?v=1pp7jnwtA9Q&feature=channel_page

čisto ono. malo izvješče. pa bolil' koga il ne boli ukrudbenik e pa zabole bome mene istovjetni al ja sam danas, naglašavam. mogu to slobodno i gordo pače reči. dobro. ej okej.  
u to ime. jedna veselkasta. radostna. odluđnim ridmom koračujem poskakujuč sveudilj. galopiram konjidbom. rajdiram. jiiiiiiiihaaaaaj !!!!
http://www.youtube.com/watch?v=5m408I2ZZ7o

nadodalo mi godine u profkač. a ročkas mi  još nije bil.
kaže, žena. oko čerestdve. kojih oko? kaj to znači oko? oke u. al oko?!  
mrcine. koji kar onda čestitaju te kurčeve rođendane. svašta.

zgleda da se gore več skupila zbilja dobra ekipa. i to kad se setim samo nekih od ovih lejtli lejt. a gde su još ovi kaj su ril gon long gon.
al neda mi se nekrobložit. još bum se i zbedirala. u biti sam se samo setila kak ih nisam duugo slušala.
http://www.youtube.com/watch?v=HrbTkNwbUz8