ujutro alapača, navečer romantična udavača:))

Link

Matičarka: Da li vi, Slobodane Đorđeviću, uzimate za ženu ovde
prisutnu Tamaru Rajković?
Slobodan (kome se pred očima vrti retrospektiva dotadašnjeg života):
32 godine, kresnuo dve ribe, išao na tri lude žurke, na jednoj ostao
posle ponoći, čak i raskopčao gornje dugme na košulji, ukupno popio
pola gajbe piva u životu... Možda je bolje da se još ne ženim, da
proživim još malo... mada, ne znam da kuvam, da perem, peglam, smotan
sam, ostariću, biću još ružniji, niko me posle neće hteti, a i ova je
jedva pristala... (prene se iz misli) - DA!
Masa ljudi oduševljena.

Matičarka: Da li vi, Tamara Rajković, uzimate za muža ovde prisutnog
Slobodana Đorđevića?
Tamara (kojoj se pred očima vrti retrospektiva dotadašnjeg života): 27
godina, kresnula se sa... ne znam ni sama koliko, spavala ispod stola
u Guči, pela se na Himalaje posle putovanja autostopom do Tibeta,
provela pola života na žurkama, pila, provodila se... ma rano mi je
još da se udajem, život je tako lep kad se provede hedonistički... a
opet, on ima para, veran je, pošten, ako njega ispustim, moram da se
vratim u svoje rodno mesto jer nemam love, a tamo se nikad neću udati
jer me nije jeb'o samo onaj koga je baš mrzelo da pita, uh... (prene
se iz misli) - DA!
Euforija svatova, čestitanje, slikanje, ljubljenje...


i to je valjda ljubav:)

pa za staru gardu:))

Sebastian-Cocney RebelLink

teku mi milsima riječi nježne, tople, plahe..
teku ni riječi ljubavne
teku mi riječi proste:)))
eh da si tu:))

"Čuvajte ih, pazite ih
jer srca su im plaha:))))"

na to pitanje se konačno iskristalizirao odgovor...

tražim nekog, da mi daruje brižnost i smijeh:))

"Pogledala me je zagonetno, ali njene oči i nisu ništa drugo nego dve trepćuće zagonetke, koje,
eto, ni tad nisam uspeo odgonetnuti. Sigurno mi je i kasnije, na svoje šifrovane načine, ukazivala na
male promene koje su bile prvi vesnici Velike Promene, ali te poruke u boci su, na nesreću, zalutale
negde u Moru Nemira po kom sam tih dana jezdio kao ukleta lađa...
Misli su mi bile potpuno zaglušene zvonjavom sa Katedrale Sredovečnosti čiji su vrhovi
počeli da mi se priviđaju na horizontu, nisam imao sluha za njene uznemirene i drhtave šapate baš
onda kad su mi javljali ono što sam toliko želeo čuti, i, jasno, Mala Breskva je pomislila je da je ne
volim više..
Tako to ide...
Ostavio sam je predugo u onim Opasnim Ćutanjima, u onim tišinama u kojima je Ona svoj
jedini sagovornik, i u kojima se o meni definitivno ne priča ništa dobro...
I tu smo gde smo...
Svi znaju za slučaj dva tvrdoglava jarca od kojih ni jedan nije hteo da se skloni sa brvna, ali
postoji i verzija sa dva tvrdoglava jarca koji su se nadureno okrenuli, i otišli svaki na svoju stranu...
Ma, uzalud...
Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odradi kako već ume, zanemi tamo gde
bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se neko obradovao...
Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre, ili kasnije...
Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi
drugo mesto na kom će pristati...
Da, razmišljao sam puno o Vremenu, o našem dželatu, ali ne o vremenu koje prolazi (ili kroz
koje prolazimo), nego o Vremenu koje nas seje po svojoj njivi, nemarno, kao premoreni ratar detelinu
iz starog filcanog šešira...
Mogao sam se sasvim lako roditi i u Ulan Batoru, hiljadu tristo sedme? Na Kordiljerima,
narednog proleća. Ili na istoj ovoj obali, ali trideset vekova ranije?
Planetom tumaraju Zagubljeni, pogrešno iznikli, očajno tragajući za onima koji bi im tako lako
mogli biti dragi i bliski, i zaista više ne znam šta je gore?
Promašiti tog Nekog Svog za hiljadu godina i hiljadu kilometara, ili za par decenija i tričavih
stotinak kilometara... Prokletstvo... Ili za dva sprata? Dvadeset i koju stepenicu... I za nekoliko crno
belih kocaka na podu bolničkog hodnika?"

(Đ:B)

čitanje profila koji je sklepan tako duhovito da mi se naglas smije...
a kad krene tipkanje, budem skoro posve sigurna da mu je netko drugi sastavio profil:)
jer nema ni smijeha, ni mašte...)
šteta.

prije nego odlučim hoću li platiti ili ne. vidjet ću koliko će mi faliti, pa ću odlučutu.

"zaljubut ču se, odlučih iznenada?Jesen je doduše, ali malo sam prestar da čekam samo na proleća.


.. danas ću bogme nekoga i sresti...
možda već iza ugla naletim na neku buckastu
zbunjneu
sa diptrijom
na jednu koja klima
trepće kao gejša
čeka da joj pridržioš kaput
da...
Možda mi se već na prvom pešačkom zacrveni jedna Obična
sridljiva
krotka
jedna sa tašnom punom namirisanih stvarčica
koja sve poveruje
kao lenger ostane tamo gdje je spustiš
i koja ne može ni da se preruši u Anamariju
nikako
ni za najluđi maskembal..."

(Đ.B.)

pobjegni večeras
od svih
meni.

sama sam..
i čežnjiva.

zaključaj moja vrata,
spusti moje rolete,,,
i nek nas ima..
a nema:))

"Mahovina ko astragan... Da bez glasa smugne dragan...
Ukraj neba se lepeza mlad saran porcijas...
Ruka zavesu mice... Trepte u tmini... Biserni zdenci...
Zbog neceg djurdjic uvek nice... Bas u tisini... I bas u senci..."
Link

do posla skoro čitavim purtem imam biciklističku stazu, koja presjeca nekoliko cesta uporedo s pješačkim stazama. Stanem na križanju,i čekam zeleno .
upali se ja krenem, i gradski autobus skrenuvši lijevo promaši me za pola metra...

imam li ja prednost u tom slučaju, da znam, jer da nisam sišla s bicikla, odnosno skočila, pala bih pod točkove?

umorna sam
umorna sam
umorna sam

jako.