Bog je katkad pravi šeret, na strmini doda teret...

Sva sam blue, i slova su mi blue i slušam blues...
Cijeli Božji dan gledam taj prokleti mobitel i čekam da se javi...Đubre se javilo sinoć, kao da se ništa nije dogodilo, kao ono dobri smo si u p.... materinu...
A danas, ništa, i naravno da , mislim stvarno, NARAVNO da sam ja njemu poslala sms. Glupača, pored sve te svoje silne pameti  napravim tako nešto.
Uglavnom cijeli dan sam provela u iščekivanju i onda mi je puknuo film, odlučila sam se posvetiti sebi.
Provela sam dva sata u kadi, sredila si noktiće, nafenirala kosu, namazala se nekim smrdljivim anticelulitnim kremama, zamotala se u foliju kao pile u pacu...Pa bilo mi je bolje, nekih pola sata a onda sam opet počela razmišljati o njemu...
Hladno je i iako do Božića ima još 3 mjeseca razmišljam o blagdanima jer ako još jedan Božić provedem na poslu bacit ću se sa Savskog mosta. Zašto radim blagdane? Moja šefica je to meni lijepo objasnila...Sama sam, nemam dečka, muža ni djecu pa mi je ionako svejedno jer radim ili sam doma. Ima žena i pravo kad malo bolje razmislim...
Jebeš ovakav život!!!!!!!!!!!!!

Hi!
Prvo mali uvod.
Inače nisam tip koji puši ove razne blogove i do sada nisam imala potrebu pisati na ovako nekom mjestu, za to imam jednu debelu bilježnicu zvanu dnevnik koju ispisujem od srednje škole ali eto nikad ne znaš što ti život sprema.
Malo me puca depra pa rekoh sama sebi idemo pa da vidimo...
Naravno tip je kriv, dva tipa.
 Jedan je ljubav, ona prava i vječna i susret nakon dvije godine nije donio željeno olakšanje već samo probudio stare emocije ali sada je definitivno beznadno...on ima ženu i klince i viksu i psa i kako te sve već ide...a meni su ostale uspomene. Ali sada nam je bar oboma teško a ne samo meni, barem zajedno nosimo teret.
Drugi tip? Drugi tip je đubre i slatkorječivi gad i muška pohotna svinja koji me tako neprimjetno i lako zaveo i naveo da se zaljubim. I ustvari sam sama kriva jer sam pala...Toliko sam očajnički trebala nekoga i to je to, i upočetku i nije bilo nešto napeto, ali bio je kreten uporan a sada sere, pa neka sere...
Više za nikoga neću plakati, jer nitko mi neće vratiti trenutke u kojima sam grozničavo grizla unutrašnju stranu usnice do krvi i blejila u mobitel u očekivanju poruke.
A za sve krivim Cosmopolitan i Gloriu i ine časpise. Žena mora ovo, žena mora ono...e pa dragi moji ne mora žena ništa. Ako ste svi  vi muškarci takvi gadovi onda mi je bolje samoj...