Muškarci i žene...i nešto između

Za zimogrozne žene i muškarce koji ne vole mrzle noge blizu svojih :)

... Nacionalni dan borbe protiv nasilja nad ženama

I kaj bi bilo da odgovorim:
Hej, jesam!
Kad i gdje?

:))

Hej - kaj to kao nekakva ležernost u glasu, usputno pitanje do neke iduće adrese?
Kao...
Hej, si za kavu sutra poslije posla?
Kad frendica pita frendicu...

Znala sam komentirati da je seks i varijanta samo tjelesne aktivnosti mehaničkog zadovoljavanja potreba.
Ništa više od toga.
(Sad se vratite na početak rečenice i uočite veznik "i" koji je tu zbog nizanja mogućnosti, pa možda i izostane uobičajena reakcija. Možda ... :)

Postavljeno pitanje može biti s adrese dripca koji jednom rukom tipka, a drugom kopa nos jer prelijen je dići dupe, potražiti maramicu i ispuhati ga, a nemre ni obrisati o rukav, u potkosulji je.
Moze biti i u formi App, pokušaji i pogreške, pa možda u nekom od idućih desetljeća, uz pohvalno strpljenje, poluči i pozitivnim odgovorom.
Ili minuciozno tjednima smišljena provokacija :), a autor uokolo vješto baca udice pa ako se koja uhvati, super, a osim ribičkih priča ionako ništa drugo nije u ponudi jer ponuditi i nema kaj.
A možda...
Mozda je u šumi i čuči negdje kao vrtni patuljak, bez kišobrana, razvezanih žnjiranaca i razmišlja o prolaznosti života tražeći smisao postojanja.
:D


Ovakva pitanja seks devalviraju i to je ono, meni, najgore.
Ne, da li je ok, pristojno, štogod već, ponuditi svoju anatomiju nepoznatoj ženi, na prvu.
Ili zagorenošću, bez kriterija, posezati za vatrogasnim mjerama.
Spuštenih gaća kao čekati devetku na Branimirovoj, za Remizu.
Ili zbog viška vremena, dosađujući se, malo promrdati gluteusima, okrenuti se na drugu stranu i oko pola dva u noći, kad ide pišati, skuži da nema pojma kako se zove vlasnica dupeta, ali nebitno je.
Jer ionako je nebitna.

I seks je postao (pre)dostupan.
Besplatan.
Usputan.
Supstitut za štošta.
Trgovina, bez fiskalizacije.
Tek tako.

I tu.

Šteta!
Baš šteta.....

Kiša, u pauzi razmišljanja kaj sve trebam potrpati u auto, od gumenih čizmi, kabanica i rezervne hudice s popisa "zlu ne trebalo" :) čitam i ne vjerujem...

OK, marketinški trik, super.
I loša reklama zna piknuti u oko ili uho, pa i zavući ruku dublje u džep

Ali...

Ima li ljudi koji stvarno vjeruju da izvorska voda u vrijeme punog Mjeseca ima mogućnosti upijati naše misli i energiju?
I kako bi to bilo...
Ono, kužiš da si nadrkan, pun ti je kufer, nos, pipa i pimpac, da se pristojnije izrazim :)), svega, mrknes litru Jane i osjetiš kako se facijalni mišići opuštaju, ne skrguces više i ne njurgas u bradu, s gustom očistis jučer zagorenu tavu, macju zbljuvkicu i klompe jer si u nju ugazio, prošećes pesa po kiši, ne on tebe, serviras doručak u krevet za dvoje, troje, nebitno koliko jer Jana je već učinila svoje :D i zapjevusis
Link
Katie Melua - Wonderful life

Što su nam informacije dostupnije, to nam je mozak sve više u leru...

E da, ako su planirali u ponudi restorana zaokružiti na znatno višu cijenu od obične vode, bio bi red i poslovno opravdano da barem 3x više naplate ljudsku glupost :))

A možda je riječ o nečemu kaj moj mozgic ne shvaća jer pijem običnu Janu, za gore spomenutu nadrkanost znam obično i razlog i povod, pa i kako takvo rastimano stanje duha i tijela iznivelirati, ali ostavljam mrvicu mogućnost da nisam kompetentna komentirati svojstva vode u vrijeme punog Mjeseca i njenu ulogu u apsorpciji misli i energija....

I tak, ako ste otvorenijeg duha od mene za ovakve spoznaje, počastite s čašom sunčane vode u moje ime i bit ćete mi zahvalni ako teško kakate jer otrcat ćete brzo na wc :))

A kiša i dalje pada....
Vratite mi ljeto!

:)

Ponuda i potražnja?
Hrabrost?
Pokušaj u očaju?
Stav vrijedan pažnje, za oboje?

:)

A u stvari sam tražila fotku za ilustraciju zapisa o ljubavi
:))

.a zakaj nemre drugačije?
Kaj se baš moramo jedni s drugima uspoređivati, tko je kakav i zakaj nije takav?
Kao klinci pod velikim odmorom, a odavno to više nismo.

Bzvz...

Kihnuh, istina!

:)

Ajde budimo nešto što jesmo ili želimo biti :P ali bez nepotrebnih komparacija spominjući nickove..o kojima nemamo pojma tko su, što su i zašto su.
A pretpostavke su ionako zaebi...
Pa baš da sami sebe, nije neki gust :D

O reakcijama ljudi uvijek pokušavam doznati što koga motivira da nešto veli, napravi...
I prema tome reagiram.
Ili ne.
Ali ima nešto od toga što nikako, nikako, ne mogu svrstati u kategoriju ikakve mogućnosti razmišljanja dalje osim metka u čelo i riješavanje ovog ionako već odavno zatrovanog svijeta takvih spodoba.

Pedofilija
Femicid

Žao mi je što smo toleranciju sveli na prihvaćanje svega što nam se događa, tražeći objašnjenja, razumijevanja i opravdanja i za ono što zdravom razumu nije prihvatljivo.
I žao mi je, ima dana kad me pomalo i hvata, mogu reći i realan strah, prilagodbe svih nas na grozote koje se događaju svakodnevno.
I ne daleko, već tu, u susjedstvu.
Par dana medijske pažnje. Isto toliko reakcija kroz društvene mreže i svakim danom koji prolazi pada u zaborav...
Kao da se i nije dogodilo.
Ljudi više nema.
Jos jedna žena na osmrtnici.
Jos jedno dijete razbijenog djetinjstva, a odrasti će okrhnute duse. Ako ikada odraste...


Da li smo već toliko toksicni da ne reagiramo zbog potrebe očuvanja koliko toliko mentalne ravnoteže i blokiramo na podsvjesnom nivou apsorpciju lošega, tužnog, groznog, ne znam....?

Hm...
Nešto što se olako shvaća i odbacuje kao zmija kožu, čim nestanu interesi, očekivanja ostanu neispunjena, a kaj nakon toga, kad se okrenu leđa, ma who cares...
Kao i inače, kad je i o ljubavi riječ, o odnosima ljudi koji od nas traži više od usputnog čavrljanja i površinskog dodira.

Hoćeš mi biti prijatelj?
OK pitanje kad je već postojalo nešto prije, po putu se izgubilo, tko zna zakaj, a prijateljstvo je još jedina spona dvoje ljudi. Potrebna kao nadogradnja prethodnog. Emotivna kvačica koja ih još drži blizu. Unatoč svemu.
I baš zbog svega.
Ili reset na prve, tvorničke postavke.

Hoćeš mi biti prijateljica?
Hoćeš mi biti cura i mogu li prepisati od tebe zadaću?
:)
Ma kak to misliš i zakaj?
Moguće je to i gotovo jednako kao kad tražimo ljubav, a u tu neku skrojenu po svojoj mjeri želimo nekoga ugurati, da nam paše, da nije ni prevelika ni premala ne žulja, ono, taman je.
Predvidiva.
I očekivana.

Za sve treba vrijeme.
Meni čak i za nekog poslati vrit ili k vragu.
Prvo kao izraz bliskosti, da, da :), bez zamjeranja, a drugo za game over.

U svakom periodu svog života pokupila sam neke ljude s kojima sam određeno vrijeme trajala.
Ili još trajemo.
I zadnjih godina otkad više nisam tu toliko kao prije, ima me, a i više me nema, upoznala sam ljude s kojima me nešto, meni važno, povezuje.
I postali smo frendovi...
A meni su prijatelji kao obitelj.
Konstanta su.
Moji ljudi.
Ja njihova.
I to znaju bez da im moram ponoviti ili ponekad naglasiti.

Nikad nisam birala ljude kao potencijalne frendove.
Ni partnere.
I jedni i drugi su mi se, jednostavno, dogodili.
Kroz vrijeme. Zajedničke interese. Ono kaj nas povezuje, a ne razdvaja.
Ostalo mi je nebitno.
Ili ne toliko bitno, u granicama moje tolerancije.
I prijateljima ostavljam dovoljno prostora mimo mene, kad nismo zajedno. To i meni treba.
I kad se sve nekako posloži, imamo šanse za štošta.
I za sranja zajedno odraditi. Ono lijepo ionako je lakši dio te priče.

Svakome ću dati priliku.
Nije mi problem ni sa kim pričati o bilo čemu.
I pomoći ću kad je frka, iako bih možda dan prije lupila nogom u dupe uz pozdrav. Ili digla srednji prst. Tko zna kaj sve rekla.
Ali neće baš svatko imati priliku upoznati me.
Ne odmah.
Ne ni po ičijim mjernim jedinicama vremena.
Nemam naviku, čak ni potrebu, odrolati se kao tepih i ostati ispružena, samo tako.
Ni emotivno se prostituirati.
Ako kužite o čemu pišem.
Ako ne, kaj sad, ne bum rezala žile tupim nožem :)

Ali kad nekome pružim ruku i zagrljaj, a ni jedno ni drugo nije dio uobičajene i očekivane komunikacije u određenoj situaciji, znat će da sam tu za njega.
Ili nju.
I za dobro i za loše.
I za "izist govna" zajedno i za sve ostalo.

O bloskim prijateljstvima drugi put.
Možda.
A možda i ne.
Postoje li ona uopće, a da su više od sporadičnog "pričalo se jednom.."?
I jesu li to prijateljstva ili nešto drugo - grebuckanje po površini bez namjere da bude ista više od toga....?

A ti?


Mozda sam u krivu (čudno, ali i to se može dogoditi :) ali prije će nas netko upoznati u situacijama izvan naše komfort zone, uobičajenih krugova u kojima se krećemo, pa i onda kad u dosadi hvatamo svoj rep.
I tu na blogu, mimo programiranog zapisa, točno određenog sadržaja kojim se želimo predstaviti kao...
Dobre. Dobri.
Jer to jesmo, kaj ne?!
Ukratko.

Dijalozi, komentari, pa i konfliktne situacije u raspravi o nekoj temi i zagovaranje svog stava tko zna kakvim argumentima, pa i onim koji ugodno ne titraju u vijugama necijeg uha, više o nama govori nego bilo koja, obično spretno složena rečenica u profilu ili na blogu, u zapisu.
Ciljano angažirana.
I fokusirana.
Fino prezentna.

Ne kaže se uzalud - reci jednom NE upoznat ćeš nekoga vrlo brzo, kakav stvarno je.
Posudi mu lovu.
Potapsi mu ženu po stražnjici.
...ok, ovo nema veze s temom :D
Ili ima?

Svatko od nas na isto drugačije reagira.
Ma, čak i mi, ovisno o tko zna čemu, a nema veze ni sa čim konkretno nego "krivo mjesto i krivo vrijeme"
Lijeva noga umjesto desne.
Samo to i ništa više.

Nisam zlopamtilo, a ovdje na blogu ih ima, bomeee ima, kao slonovi se drže za repeke surlama i pamte kaj je bilo na današnji dan prošle godine, pretprošle pa i ranije.
A meni se to ne da. Ni tu ni s druge strane ekrana.
I ne okrećem leđa, ne hodam na prstima i potiho ne zatvaram vrata.
Ako treba, tresnem ih i nogom. Ili barem pokušavam :))
I raspravim odmah kaj trebam. Ili idući dan ako procijenim da je to pametnije. Za mene, naravno, a onda posredno i za druge.
I arhiviram kao riješeno.
Jer i je.

I nije to teško.
Fakat nije.
Je, postoji mogućnost nekome se zamjeriti, dobiti po prstima, čuti/pročitati štošta kroz neplaniranu reakciju, rasiriti oči u čuđenje, ma daj, kaj ti je, pa nisam to mislila, napisala, krivo si skuzio-la, ali zemlja će se i dalje okretati na isti način, sutra će biti novi dan, ptičice će cvrkutati, mace mijaukati, netko će se gužvati u dvoje u krevetu dok ovo ja pišem, a vi čitate, a bit će i onih koji će, unatoč svemu, čuti kako trava raste.

Kužim da ima ljudi koji se furaju na Ghandija, peace sisters&brothers, možda i stvarno jesu takvi, oduvijek ili ih je neko životno iskustvo promijenilo, zarotiralo i u njihovu suprotnost, ali ne kuzim zakaj ne mogu prihvatiti da netko glasno priča, a nije ljut, psuje, a nije prostak....
U stvari kužim - jednostavnije je tako - posložiti ljude po ladicama, mapama, imenovati ih, zalijepiti etikete i urediti svoj život u odnosu na njihov.

Ali...

Zar nije ljepota u različitosti?
Meni je.
I uz ljude koji su drugačiji od nas ipak nekako rastemo, bilo da usvojimo nešto njihovo kao svoje ili revidiramo i potvrdimo sami sebe bez potrebe da budemo drugačiji, njima slični jer to ne želimo
Mozda se i na nekog vraga usput i napiknemo, ne, ne, nisam mislila na to, sram vas bilo, podrapamo koljena, deca, budite pristojni, ostane pokoji ožiljak na koži i ne samo onaj vidljiv, ali naučimo štošta i o sebi.
Bez obzira na godine.
Ili baš, unatoč njima.

A možda sam ipak crna ofca koja ne kuži na vrijeme obvezan smjer kretanja, na kružnom toku ide obrnuto i trubi drugima mašući srednjim prstom kroz otvoren prozor.

Tja, moguće....

Ajde da vas vidim, tko je koliko iskren, bez poželjnih odgovara i fige u džepu :)

Ne mislim na Juicy :)
Zgodna si :*

Mislim na to kad se tu odvlači familija, klinci, bivši i sadašnji partneri, kolege, susjedi...i guraju drugome pod nos
To se ne radi.
Ili ne bi trebalo.
Pogotovo ne u svrhu nekakvih faking argumenata u raspravi kad su ljudi na suprotnim stranama pa eto, žele nekoga piknuti, zveknuti pod rebra, po nosu...
Ili u bzvz laprdanju kad je jezik brži od pameti i pomete prašinu s poda.
Kaj smo klinci u vrtiću, pa se mjeri čiji je tata jači, a mama ljepša?

Privatno se ovdje svatko može rasprostrti koliko želi, valjda i svjestan da sve to netko može, tko zna kako, iskoristiti.
Ali sve ostalo, jedno drugome, a ispred svih ostalih koji su tu, nije ok!

Etoc.
Toliko.
Za sad.
Uz dobro jutro :)

Dobar dan, ja sam Marta. Gadura.
A vi ste?
Koji je vaš problem?

E ljudi , nemate vi pojma.
Raspricali ste se i o meni, stali na Ratkovu stranu odmah, a ne poznate ni mene ni njega.
Kak to?
Kaj ste se negdje, u nekoj rečenici, prepoznali pa vam se sve vratilo kao bumerang?
OK, Ratko vam je kao frend kojem ćete držati stanu, čuvati leđa, štogod još već, a meni podmetnuti nogu?

Ajde da vam ispričam i svoju stranu priče, a vi kako hoćete dalje, klimnuti glavom jer kužite sve, dodati ono famozno ali... Ili ništa od toga.

Ratka sam ovdje upoznala.
I prije nego je Megi objavila njegovu fotku.
Tko se ne sjeća, podsjetnik - skakutao je po zapisima, ostavljao dvosmislene komentare, znate već kakve, pisao je sexy pjesmice u kojoj se svaka od nas mogla pronaći, priznala to ili ne.
Vješto.
Mekanih riječi.
Onakvih kao da su baš vama namijenjene. Niti jednoj drugoj.
Uz njih ste se budili i lijegali u krevet. Svaki dan.
Svaku noć.
Dok nismo otišli na kavu.

Trebam li reći ili čak i priznati da sam imala tremu, glupu, glupu tremu, da sam 3 dana bila na klackalici - da ili ne otići - jer treba li mi on takav kakav je.
Vama je neki dan prodao priču. Niste jedini.
I mnogim drugima.
Vješto.
I manipulativno.
E, znate li da ima još 3 nicka? Dobro, imao, vise ih nema.

Ratko je zgodan.
Ne na prvu, niti na drugu. Na treću možda.
Ne onako da vam odmah klecnu koljena i već planirate s njim klince, starijeg sina i mladu kćer.
Kredit za novi auto. Ili apartman u Crikvi. Isprobavate njegovo prezime uz svoje potpisujuci se uz rub papira.
Ne tako, ali ima to nešto što, ne znam što....

Dugo sam bila sama.
Predugo.
Znate onaj osjećaj kad bi dušu prodale za jedan zagrljaj, a istovremeno vas je strah.
Strah da li će i on zažmiriti kao vi, upiti vaše tijelo u svoje ili pratiti pogledom preko vašeg ramena svijet oko sebe a prolazi mimo vas jer ne postoji ništa više osim njegovih ruku koje vas grle.
E, tako sam se ja osjećala.
Prije nego sam upoznala Ratka.

Mogla sam mu sve ovo na vrijeme reci, ma i nacrtati ako treba, shvatio bi valjda, k vragu, ali nisam.
Uvukla sam se u kožu gadure, glumeći nekog tko ne stanuje na mojoj adresi, a to nisam ja.
Bila sam to nešto drugo zbog sebe.
I zbog njega. I mislila sam tada da će sve biti jednostavnije.
Instant ljubav kao junk food, ali bez žgaravice.
A bila sam gladna i dalje.
Kad je odlazio doma, toliko puta sam ga htjela zaustaviti - ostani još malo, ma di ćeš sad, pada kiša, hoćeš tople sendviče, znam da ih voliš...
Ništa nisam od toga.
Bilo me je strah. Mene same.
Samo sam upijala njegov miris s jastuka kad je otišao. Dlanovima sam tražila njegove otiske na svom tijelu.
I zudno, kao klinika u tijelu zrele već načete žene čekala idući petak.

Jednom sam mu predložila da upozna moje frendice, Sonja i Andrea su mi kao sestre.
Htjela sam da i one njega upoznaju. Mozda će vidjeti i čuti ono kaj ja ne vidim, ovako... Da, ovako blesavo zaljubljena.
Rekao je da kompliciram. Da nam je ovako super. Da pustim. Ima vremena.
To sam zapamtila.
I prilagodila se.
Čak i kad je zaboravio moj rođendan a ja njegov nisam.
I kad sam zvala frenda da mi odslepa auto, ne njega jer nisam bila sigurna da li će doći, da li je u gužvi, da li će se uopće javiti. Ili bude, ali nakon 2 sata.

Ne želim ovako izazvati vaše emocije. Empatiju. Razumijevanje.
Ne znam čak ni da li mi to treba. Jer ipak se ne poznamo.
Ali nije sve baš tako kako vam se čini na prvu. Ima tu još varijanti, ponekad ovise i o nama samima koja će isplivati na površinu.
Ili samo o nama.

Nazvala sam Ratka.
Ne, ne postoji nitko drugi nakon njega.
Lagala sam mu.
I dalje sam sama.
U petak se vidimo. Ne kod mene. Na kavi, negdje.
Obući ću nešto usko. Znam da to voli. Otkopcati gumb viška. Podignuti kosu u rep. I to voli.

Sve ću mu reci....

Lana, evo....
Prije 11 godina, tu na blogu, u vrijeme kad sam imala nekaj za napisati, dodati, komentirati... :)

...............***..............

Čitajući Megine zapise, sjetih se Ratka.
Davno mi je ispričao, nakon treće šalice čaja od metvice i petog čajnog kolačića otvorio je dušu.

Ovo je njegova tužna priča. Rekao mi je....

Nemrem vjerovati da mi se to dogodilo. Fakat nemrem.
Tko me ne zna, ja sam Ratko.
Je, onaj s Meginog bloga. Gologuz. Skoro. Sva sreća da mi je šulja bila dost' duga i pokrila sve kaj ne treba biti na halo vidljivo. Mislim, nisam sramežljiv, ali ON bi se možda sti'so, pa bi moglo biti znakovitog smijuljenja.

I tak, slušal sam svakaj. I da su žene ovakve i onakve. Ali nekak nisam vjeroval da je to tak. Dok nije i moje dupe ostalo visiti na prozoru.
To kaj sam prije par mjeseci, na putu od jednog do drugog kreveta zgubil gaće i hlače, a cipele ostavil pred tuđim vratima, i završil skriven u Meginoj garaži, odavno sam prebolil.

Ali ovo kaj mi se neki dan dogodilo, nemrem samo tako prožvakati i ispljunuti. Čak mi ne ide ni uz podrigavanje.

Bilo je ovak...

Nakon Meginog bloga javila mi se jedna i rekla da bu me obukla jer da tak jadan, goluždrav, s dlakavim nogama nemrem hodati po gradu. I da voli „Fosile“ i da se zbog plave šulje javila.

Curka sasvim solidno izgleda, fino tapecirana di treba. Nije mutava. I najvažnije, nije od onih kaj se odmah, čim joj nekaj ljigavo veliš, zakelji ko flaster i nemreš ni prdnut kad te stisne.

Ali to još nije sve...

Veli: može sve, a to sve mislila je na hoblanje, ali bez obaveza. Veli da se moderno veli: frend s povlasticama. Ok, mala. Može. Deri miško.
I tak, dogovorili smo termine: ponedjeljak i petak od 20-23 sata. Super. Odradimo kaj trebamo. Aleluja.
I: „Bilo mi je drago“.
Doviđenja do petka. Ili ponedjeljka.
Naviknuo sam se na njeno požurivanje. U početku nisam skužil zakaj inzistira da uvijek hlače, gaće i sve ostalo bude na hrpi. A onda me munulo kad mi je diskretno gurala prnje pod nos i zjakala na sat. Valjda je imala tempirano vrijeme kad se trebam maknut iz stana. I iz njenog vidokruga. Jebi ga, budala, nisam skužil.

Čak sam prebolil kaj me izbacila iz kreveta po kiši. Jebote, ni pesa nije bilo vani. I pišalo mi se je, ali mi je bilo žal da se i on smoči. Hrabro sam stisnul i jedva došel doma suhih gaća.

Problemi su nastali onda kad mi je nekaj fino zamirišalo iz njene kuhinje, fest mi je kruljilo u želucu, a ostal sam gladan. Jebeno gladan.
Ma čak mi se ni tak tu večer ni fukalo. Bio je nekakav film na telki. Nema veze kakav. A ja sam se samo htio stisnut uz njeno dupe i začoriti. Ali jok; ruknula me pod rebra, nogom odgurala do ruba kreveta i 'ajmo. Put pod noge.

Kaj da velim, nekak mi je ipak postala draga. Ono otplazila mi je pod kožu. Jebi ga. Zbog nje sam i smršavil. Naučil stihove onog sranja od Fosila. Redovito se brijal. Gore i dolje. Ne slinil previše, jer to ne voli.
I ponašal se po pravilima fuckfrenda: ne pitaj, ne planiraj, ne zovi, ne očekuj, ne kompliciraj, samo jebi.
A kaj bi tek bilo da sam joj ipak dofural ono cveće kaj sam po putu zdipil u susjednom vrtu? I da sam joj rekel da...ma, bolje da nisam. Ispal bi veći kreten nego ovak.
Jebač po zadatku.
Više nisam.
Bivši sam.
Staro za novo.
Bez nadoplate.

Veli mi jučer da više tak nemre dalje.
Pitam kak.
Pa tak.
Pogledala je prema dolje, i kažiprstom pokazala prema ciferšlusu. Zakolutala očima, otpuhnula šiške s čela i rekla da je nekog upoznala. Vidjela je njegovu fotku, opet na Meginom blogu i shvatila da je to to. Da njoj ne treba jebač, da želi nekaj više od hopa-cupa, da...ma da, nastavak vam je jasan. Pukla je faking romantika u bulju. I odjebala me ko beba zvečku.

I ni mi vrag dal mira i otišel sam zjaknut kaj taj ima, a ja nemam.
Pa mislim si, tip je prava fufa. Istinabog, dlakava fufa, ali i pravi pizdun. Izvalio se ko krava na šarene jastuke, stis'o noge ko da mu se piša, a tužno gleda prema vratima wc-a. Pravi model za turske gaće s Črnomerca. Ful doživljaj bil bi da je nekaj od onog plastičnog smeća u vazi pokraj kreveta uvalil u čube umjesto ruže.

Nek joj bude. Nije jedina. Znam barem dvije s bloga i jednu s pevetea koje mogu stepsti s poznatom spikom.

A da za svaki slučaj dam oglas: peglam, spremam i ševim po kućama, pamtim svaku treću godišnjicu, rođendan ne zaboravljam, ak me se podsjeti dan ranije. I pjevam i šapćem na uho poslije treće pive.
Možda bum imal više sreće.
I da dodam: ne prdim, ak mi je netko blizu, ne hrčem, barem koliko sam sebe čujem, ne kopam nos na semaforu, ako mi se triput isto ponovi, četvrti put skužim o čemu je riječ, spuštam dasku iza sebe jer ni sam ne volim kad mi se dupe u noći obasjanom mjesečinom smrzne na školjki...i Miško mi je iznadprosječan, 12,3 cm...

Ha?