O životu

Jel ona scena iz Brak na prvu,gdje Andrea kaže da je trudna
scena iz časova glume ili je stvarno trudna?
Ja mislim da je stvarno trudna.

Sanela i Kristijan su u kontaktu/dopisuju se.

Htjeo bih da mi objasni ovo s vakcinama za kovid.
Jesu li one ispitane i zvanično odobrene?
Primio sam prvu i drugu vakcinu,na redu je treća doza.
Dakle nisam bio protiv vakcine,ali sad se pitam dali da
primim tu treću.Što mi ona garantira?
Sve mi se čini da je korona vještački napravljena da bi se
smanjio broj ljudi na zemlji.
Sad prave vakcine,a ne snose odgovornost za nus pojave
tih vakcina.Primamo ih na sopstvenu odgovornost.
I gle čuda nije dovojna jedna već tri vakcine.Sve mi se čini
da oni neće fukcionalne vakcine.
PS Volio bih da ni u čemu nisam u pravu.
Živi zdravi i veseli mi bili vakcinisani i ne vakcinisani.
U to ime pozdravlja vas tape:))

Nisam vas već dugo ništa pitao.
Znam,nisu vam ni falila moja pitanja,no moram vas malo gnjaviti
da me ne zaboravite.Pre nego vas pitam,samo da vam kažem da
sam dobro.Nisam se ni razbolio ni umro,bar za sada.E da,sutra
idem kod mame na tri dana.Najmlađi brat će naići ujutru kraj mene
pa me povesti i vratiti nazad.
A sada pitanje.Ukoliko bi se odlučili za udaju/ženidbu i prijavili se u

"Brak na Prvu"

Koje bi tri osobine morili imati vaši izabranici da bi uopšte pristali
da uđete u taj brak na prvu s njim/njom?Na što bi stručnjaci morali
obratiti pažnju pri odabiru partnera za vas.

Nakon teške bolesti i 24 dana borbe za život u bolnici
sinoć je umrla moja prijateljica Božica.Neka joj je laka
crna zemlja,počivala u miru.
Sada prvi puta pišem njeno pravo ime.

Vi koji ste pratili moje pisanje znate je kao Mimu

https://www.iskrica.com/weblogs/post.php?web=15820&log=534711

ili samo kao moju prijateljicu,kojoj pomažem

https://www.iskrica.com/weblogs/post.php?web=15820&log=546485

Evo javljam vam se zdrav i živ:))
U Zavodu više nema zaraženih/zavod bez kovida 19.
Nema više skefandera i dezinfekcije pomoćnih i
personalnih radnika kad izlaze iz soba zaraženih stanara.
Na srecu niko nije umro od korone i nije bilo teže oboljelih.

Kako me je Purpurna nit zamolila da pišem
o stanju u zavodu kad je u pitanju zaraza
koronom virusa.Evo pišem da sada ima
deset zaraženih stanara,dakle troje novih.
Svi oni su karantenu u svojim sobama.
Ne smiju izlaziti iz svojih soba i niko ne
smije dolaziti kod njih osim pomoćnih
radnika,pomoćnih radnica i čistačica
koji kod njih dolaze u skafanderima.
Oni zajedno s odjećom budu dezintifokovani
čim izađu iz soba zaraženih.
Što se tiče moje prijateljice i mene nijedno
od nas dvoje nije zaraženo pa joj i dalje pomažem.

Što se ovo desi jesam li ja na krivoj adresi?
Dali je ovo samo ružni košmar ili java?
Otkud ja u sporednoj (glavnoj) ulozi nekog ružnog filma?
Pojavila se korona i u mom kvartu,na drugom spratu.
Zbog korone jučer se firma zatvorila.
Oko mene ljudi zaraženi,u samoizolaciju stavljeni.
Iz sojih malih soba ne smiju vani,kažu im budite hrabri.
Pomoćni i čitačice u skafanderima im dolaze paze da se i oni ne zaraze.
Čim iz sobe izađu,drugi ih špricaju,čime ni sami neznaju.
U sred te zbrke i nevolje ja još,dragom Bogu hvala,čuvam svoje zdravlje.
Svakog poslepodneva kroz hodnike prođem i na prvi sprat sretno dođem.
Tu mi živi prijateljica jedna,od drugih bolesti bolesna sva nemoćna.
Skuvam joj kafu ili čaj i dajem joj po gutljaj.
Pomaknem joj ruku ili nogu,pomažem joj koliko mogu.
Dam joj tabletu,na miša od pc joj stavim ruku.
Nevečer joj pomoćnog pozovem da je stavi u krevet.
Odakle mi snaga da zdravlje sačuvam,odakle mi hrabrost da joj pomažem?
U ovo vreme kada opasnost sa svih strana vreba,znam samo da joj pomoć treba.
Sad se pitam što,ako se i ona zarazi,hoću li staviti masku i rukavice i pomoći joj?
Jedno ipak znam,ako se ja zarazim ni po koju cjenu ne izlazim iz svoje sobe van.

Kao što bi Ete rekao "Životni apsurd".
Ili možda točnije rečeno apsurd invalidske mirovine.
Sigurno znate da pravda i pravo nisu isto.
Pravo kaže,distrofičar (Kažem distrofičar jer uzimam svoj primjer)
ima pravo na invalidsku mirovinu pod uslovima da ima radnog staža
jednu trećinu životnog vjeka i da je radno nesposoban.Barem je to
zakon u B i H.Vjerujem da je tako i u drugim državama EU.
Dakle kad sam odlazio u invalidsku mirovinu imao sam 50 godina.
Imao sam 20 godina radnog staža i bio sam radno nesposoban.
Međutim pošto imam samo 50% punog radnog staža imam i 50%
mirovine.Možda sebično mislim da je to apsurd invalidske mirovine.
No neću samo da se žalim,ipak sam i srećan jer imam braću i sestre
koji mi nesebično pomažu i plaćaju mi smještaj (režije) pa sam zadovoljan
životom kojim živim.

Priča onako kako je ja vidim.Sama priča mi nije
poznata pa pišem onako kako ju ja vidim i zamišljam.

Mirjana je udovica (to znam jer živi blizu mene) nakon
muževe smrti ostala je živjeti sama u velikoj kući.
Djeca su otišla svako svojim putem.Bila je usamljena
a i finansijski nije baš dobro stajala.Od muževe mirovine
teško je sastavljala kraj s krajem.Odlučila se da iznajmljuje
prizemlje kuće,a ona je živjela na spratu.Na oglas se javio
muškarac nešto mlađi od nje.Bio je gluvonijem,miran i
blag čovjek.U zadnje vreme često ih sretnem kad idu
prošetati ili u kupovinu.Činimi se da se dobro slažu i
simpatični su mi.

Simo je nastradao u ratu i ostao nepokretan.Zbog svog
zdrastvenog stanja postao je pomalo grub i bezvoljan.
Na njegovu sreću žena se nije predavala sudbini.Trpjela je
njegovo loše raspoložnje i ne samo to nego ga je uspjela
nagovoriti da počne hodati s hodaljkom.Par puta sam ih sreo
dok su hodali.Ona bi pazila da on ne padne i povredi se.
Nosila bi stolicu da on može sjesti kad se umori.On je jedva
vukao nogu za nogom i nešto gunđao.Nastali su hladniji dani
i ja sam rjeđe išao u grad pa ih jedno vreme nisam viđao.
Ljetos sam ih ponovo vidio.Sada se Simo lakše kretao i
nije više gunđao.Jednom sam ga vidio da se smije slušajući
neku priču svoje žene.

Australija ih ima 5
Amerika 4
Njemačka 3
Hrvatska 2
A Grčka samo 1

i napisem dve tri rečenice.
Prvo nisam vas zaboravio,mada se tako čini.
Samo sam ljen za pisati i komentarisati.
Drugo,dobro sam,živ i zdrav u svojoj bolesti.
E sad vi to protumačite kako znate i želite.
Svako na svoj način.
Treće,kao mamin sin :) moram vas obavjestiti
da mi je mama već tjedan dana u staračkom domu
i kaže da joj je ljepo.Za sad će biti mjesec dana.
Hoće probati,a onda se na mjesec dana vraća
kući,da bi se ponovo vratila u dom i ostala do
proleća.Sad u domu samo odgovara na pozive
djece.U povjerenju mi kaže da smo joj pomalo
dosadili s pozivima,a ima nas puno,deset.
Jesam li se previše raspisao?
Dobro,dobro neću više:)))

Ovo je zamka zagonetka i zato molim da se niko ne ljuti
ukoliko vam ja budem rekao rješenje,a to rješenje vam se
ne bude svidjelo.

Dođu tri vanzemaljca na zemlju.
Prvi jede sve ispod zamlji,u zemlji i iznad zemlje.
Drugi jede sve ispod vode,u vodi i iznad vode.
Što treći vanzemaljac jede?

Kad sam vidio da je komentar predugačak odlučio sam da
ovo bude moj blog zapis.

Navela si me da se nasmijem.Da se nasmijem sebi,a ne
tebi.Da razmislim o sebi i svom iskustvu.Ček imam 58 skoro
59 godina,od toga sam nekih 43 solo.Nekih 5 godina u vezama
ukoliko ih uopšte mogu tako nazvati i 10 godina u vanbračnoj
zajednici.Sada kad razmislim,prvih 20 godina me veze nisu
ni zanimale,osim onih rodbinski i prijateljski.Zatim skoro 10
godina kada su me zanimale i kad sam mislio da znam što
hoću,ali sad znam da nisam znao.Zašto sada znam da tad
nisam znao.Mislio sam da trebam naći curu koja mi se
fizički sviđa,sa kojom bih imao nekih sličnosti i to je to.
Vjenčamo se,živimo zajedno.Prilagođavamo se kao što smo
se do tada prilagođavali roditeljima,braći,setrama,prijateljima.
No to nije uspjevalo,nebi ni došlo do toga da živimo skupa,da
se počnemo prilagođavati.Uvjek nešto ne valja,nekad kod
mene,a nekad kod nje.Moram priznati,bilo je tu i uticaja sa
strane moje bolesti.Često sam mislio o tome da za mene
i nije brak.Plašio sam se kako da brinem o nekome kad mi
je bilo teško da se brinem i o sebi.Kako da zarađujem za
bračnu zajednicu,a teško mi raditi.Pitao sam se i to koja bi
me cura uopšte i htjela s obzirom na moju bolest,a da
neđem neku koja je bolesna,što bi mi kad ni ona meni ni ja
njoj ne možemo pomoći.Ni ona ni ja ne možemo održavati
kuću/stan.I tako,veze su se prekidale pre nego bi i počele.
Imao sam 28 godina kad sam došao u Banja Luku i kad
sam se zaposlio.Tu mi se život promjenio,ne samo jer
sam se prvi puta zaposlio nego su se promjenili i uslovi života.
Imam svoju sobu,prvo sam sam u sobi,kasnije je djelim sa
cimerom.Imam kuhinju/restoran,višeraj,čistačicu,personalnog.
Treba sve to platiti.Od ljubavi sam se već oprostio,to za mene
ne postoji.I tada bolje upoznajem jednu djevojku.Jedna
radna koleginica,koja živi tu kao i svi mi invalidi radnici.
Na prvi pogled sve je bilo protiv nas (u mojoj glavi).
Bila je pravoslavka,a ja katolik.Bila je skoro 8 godina
strija od mene i bila je u kolicima,a ja sam tad još hodao.
Fizički mi se sviđala,što bi se reklo,bila je moj tip.Prvo smo
se družili,mogao sam s njom lijepo da pričam,bez da pazim
što ću reći.Razumjeli smo se i u dosta stvari slagali.Počeli
smo zajedno živjeti uz dogovor da to bude tako dok se
jedno od nas u nekog ne zaljubi ili dok radimo pa odemo
u mirovinu.Invalidsku mirovinu za koju nije trebalo dugo
raditi.Tada je počeo i rat,ali to kao da nije diralo nas,našu
vezu,naš zajednički život.Ubrzo smo oboje sebi priznali
da volimo ono drugo,a onda to rekli jedno drugom.
I sad dok ovo pišem i razmišljam o napisanom u blogu
od Brkate zmije,razmišljam o sreći,o solo životu,znam da
sam zaista bio sretan dva puta u životu.Jednom dok sam
još bio djete i nisam znao za brige i dok sam bio koliko
toliko zdrav.Drugi puta s njom.Isto kad sad razmišljam
njoj se nisam prilagođavao.Jednostavno sam želio što
češće biti s njom.Želio sam joj ugađati,želio sam je zagrliti.
Želio sam je zadirkivati,ići s njom na izlete,u kino,pozorište
i na koncerte.Često je bila bolesna i tad sam joj želio
pomagati i njegovati je.
Ne mogu reći da nisam bio sretan dok sam bio solo ili
da sad nisam sretan,ali prava sreća za mene je bila kad
sam bio s njom.Istina je,imala je ona svojih mana,kao i ja
svojih.Bilo je i rjetkih problema između nas,pogotovu dok
se nismo bolje upoznali,no uvjek smo jedno u drugom gledali
ono što nam se sviđa,ono što nas je i dovelo do toga da
budemo zajedno.I da kao što je B.Z. napisala ja sam bio njezin
a ona moja i to smo govorili sami sebi i jedno drugom.
Govorili ti si moj,a ja tvoja/ja sam tvoj a ti si moja.

Ovo sam ja sa svojom pokojnom ženom
i kćerkom naše prijateljice.
A ove kolače sam ja pravio.
Baš sam ponosan.
Uživajte i počastite kolačima.
Ja odoh za obavezama.
Pozdrav i čitamo se večeras:))