O životu

Što se ovo desi jesam li ja na krivoj adresi?
Dali je ovo samo ružni košmar ili java?
Otkud ja u sporednoj (glavnoj) ulozi nekog ružnog filma?
Pojavila se korona i u mom kvartu,na drugom spratu.
Zbog korone jučer se firma zatvorila.
Oko mene ljudi zaraženi,u samoizolaciju stavljeni.
Iz sojih malih soba ne smiju vani,kažu im budite hrabri.
Pomoćni i čitačice u skafanderima im dolaze paze da se i oni ne zaraze.
Čim iz sobe izađu,drugi ih špricaju,čime ni sami neznaju.
U sred te zbrke i nevolje ja još,dragom Bogu hvala,čuvam svoje zdravlje.
Svakog poslepodneva kroz hodnike prođem i na prvi sprat sretno dođem.
Tu mi živi prijateljica jedna,od drugih bolesti bolesna sva nemoćna.
Skuvam joj kafu ili čaj i dajem joj po gutljaj.
Pomaknem joj ruku ili nogu,pomažem joj koliko mogu.
Dam joj tabletu,na miša od pc joj stavim ruku.
Nevečer joj pomoćnog pozovem da je stavi u krevet.
Odakle mi snaga da zdravlje sačuvam,odakle mi hrabrost da joj pomažem?
U ovo vreme kada opasnost sa svih strana vreba,znam samo da joj pomoć treba.
Sad se pitam što,ako se i ona zarazi,hoću li staviti masku i rukavice i pomoći joj?
Jedno ipak znam,ako se ja zarazim ni po koju cjenu ne izlazim iz svoje sobe van.

Kao što bi Ete rekao "Životni apsurd".
Ili možda točnije rečeno apsurd invalidske mirovine.
Sigurno znate da pravda i pravo nisu isto.
Pravo kaže,distrofičar (Kažem distrofičar jer uzimam svoj primjer)
ima pravo na invalidsku mirovinu pod uslovima da ima radnog staža
jednu trećinu životnog vjeka i da je radno nesposoban.Barem je to
zakon u B i H.Vjerujem da je tako i u drugim državama EU.
Dakle kad sam odlazio u invalidsku mirovinu imao sam 50 godina.
Imao sam 20 godina radnog staža i bio sam radno nesposoban.
Međutim pošto imam samo 50% punog radnog staža imam i 50%
mirovine.Možda sebično mislim da je to apsurd invalidske mirovine.
No neću samo da se žalim,ipak sam i srećan jer imam braću i sestre
koji mi nesebično pomažu i plaćaju mi smještaj (režije) pa sam zadovoljan
životom kojim živim.

Priča onako kako je ja vidim.Sama priča mi nije
poznata pa pišem onako kako ju ja vidim i zamišljam.

Mirjana je udovica (to znam jer živi blizu mene) nakon
muževe smrti ostala je živjeti sama u velikoj kući.
Djeca su otišla svako svojim putem.Bila je usamljena
a i finansijski nije baš dobro stajala.Od muževe mirovine
teško je sastavljala kraj s krajem.Odlučila se da iznajmljuje
prizemlje kuće,a ona je živjela na spratu.Na oglas se javio
muškarac nešto mlađi od nje.Bio je gluvonijem,miran i
blag čovjek.U zadnje vreme često ih sretnem kad idu
prošetati ili u kupovinu.Činimi se da se dobro slažu i
simpatični su mi.

Simo je nastradao u ratu i ostao nepokretan.Zbog svog
zdrastvenog stanja postao je pomalo grub i bezvoljan.
Na njegovu sreću žena se nije predavala sudbini.Trpjela je
njegovo loše raspoložnje i ne samo to nego ga je uspjela
nagovoriti da počne hodati s hodaljkom.Par puta sam ih sreo
dok su hodali.Ona bi pazila da on ne padne i povredi se.
Nosila bi stolicu da on može sjesti kad se umori.On je jedva
vukao nogu za nogom i nešto gunđao.Nastali su hladniji dani
i ja sam rjeđe išao u grad pa ih jedno vreme nisam viđao.
Ljetos sam ih ponovo vidio.Sada se Simo lakše kretao i
nije više gunđao.Jednom sam ga vidio da se smije slušajući
neku priču svoje žene.

Australija ih ima 5
Amerika 4
Njemačka 3
Hrvatska 2
A Grčka samo 1

i napisem dve tri rečenice.
Prvo nisam vas zaboravio,mada se tako čini.
Samo sam ljen za pisati i komentarisati.
Drugo,dobro sam,živ i zdrav u svojoj bolesti.
E sad vi to protumačite kako znate i želite.
Svako na svoj način.
Treće,kao mamin sin :) moram vas obavjestiti
da mi je mama već tjedan dana u staračkom domu
i kaže da joj je ljepo.Za sad će biti mjesec dana.
Hoće probati,a onda se na mjesec dana vraća
kući,da bi se ponovo vratila u dom i ostala do
proleća.Sad u domu samo odgovara na pozive
djece.U povjerenju mi kaže da smo joj pomalo
dosadili s pozivima,a ima nas puno,deset.
Jesam li se previše raspisao?
Dobro,dobro neću više:)))

Ovo je zamka zagonetka i zato molim da se niko ne ljuti
ukoliko vam ja budem rekao rješenje,a to rješenje vam se
ne bude svidjelo.

Dođu tri vanzemaljca na zemlju.
Prvi jede sve ispod zamlji,u zemlji i iznad zemlje.
Drugi jede sve ispod vode,u vodi i iznad vode.
Što treći vanzemaljac jede?

Kad sam vidio da je komentar predugačak odlučio sam da
ovo bude moj blog zapis.

Navela si me da se nasmijem.Da se nasmijem sebi,a ne
tebi.Da razmislim o sebi i svom iskustvu.Ček imam 58 skoro
59 godina,od toga sam nekih 43 solo.Nekih 5 godina u vezama
ukoliko ih uopšte mogu tako nazvati i 10 godina u vanbračnoj
zajednici.Sada kad razmislim,prvih 20 godina me veze nisu
ni zanimale,osim onih rodbinski i prijateljski.Zatim skoro 10
godina kada su me zanimale i kad sam mislio da znam što
hoću,ali sad znam da nisam znao.Zašto sada znam da tad
nisam znao.Mislio sam da trebam naći curu koja mi se
fizički sviđa,sa kojom bih imao nekih sličnosti i to je to.
Vjenčamo se,živimo zajedno.Prilagođavamo se kao što smo
se do tada prilagođavali roditeljima,braći,setrama,prijateljima.
No to nije uspjevalo,nebi ni došlo do toga da živimo skupa,da
se počnemo prilagođavati.Uvjek nešto ne valja,nekad kod
mene,a nekad kod nje.Moram priznati,bilo je tu i uticaja sa
strane moje bolesti.Često sam mislio o tome da za mene
i nije brak.Plašio sam se kako da brinem o nekome kad mi
je bilo teško da se brinem i o sebi.Kako da zarađujem za
bračnu zajednicu,a teško mi raditi.Pitao sam se i to koja bi
me cura uopšte i htjela s obzirom na moju bolest,a da
neđem neku koja je bolesna,što bi mi kad ni ona meni ni ja
njoj ne možemo pomoći.Ni ona ni ja ne možemo održavati
kuću/stan.I tako,veze su se prekidale pre nego bi i počele.
Imao sam 28 godina kad sam došao u Banja Luku i kad
sam se zaposlio.Tu mi se život promjenio,ne samo jer
sam se prvi puta zaposlio nego su se promjenili i uslovi života.
Imam svoju sobu,prvo sam sam u sobi,kasnije je djelim sa
cimerom.Imam kuhinju/restoran,višeraj,čistačicu,personalnog.
Treba sve to platiti.Od ljubavi sam se već oprostio,to za mene
ne postoji.I tada bolje upoznajem jednu djevojku.Jedna
radna koleginica,koja živi tu kao i svi mi invalidi radnici.
Na prvi pogled sve je bilo protiv nas (u mojoj glavi).
Bila je pravoslavka,a ja katolik.Bila je skoro 8 godina
strija od mene i bila je u kolicima,a ja sam tad još hodao.
Fizički mi se sviđala,što bi se reklo,bila je moj tip.Prvo smo
se družili,mogao sam s njom lijepo da pričam,bez da pazim
što ću reći.Razumjeli smo se i u dosta stvari slagali.Počeli
smo zajedno živjeti uz dogovor da to bude tako dok se
jedno od nas u nekog ne zaljubi ili dok radimo pa odemo
u mirovinu.Invalidsku mirovinu za koju nije trebalo dugo
raditi.Tada je počeo i rat,ali to kao da nije diralo nas,našu
vezu,naš zajednički život.Ubrzo smo oboje sebi priznali
da volimo ono drugo,a onda to rekli jedno drugom.
I sad dok ovo pišem i razmišljam o napisanom u blogu
od Brkate zmije,razmišljam o sreći,o solo životu,znam da
sam zaista bio sretan dva puta u životu.Jednom dok sam
još bio djete i nisam znao za brige i dok sam bio koliko
toliko zdrav.Drugi puta s njom.Isto kad sad razmišljam
njoj se nisam prilagođavao.Jednostavno sam želio što
češće biti s njom.Želio sam joj ugađati,želio sam je zagrliti.
Želio sam je zadirkivati,ići s njom na izlete,u kino,pozorište
i na koncerte.Često je bila bolesna i tad sam joj želio
pomagati i njegovati je.
Ne mogu reći da nisam bio sretan dok sam bio solo ili
da sad nisam sretan,ali prava sreća za mene je bila kad
sam bio s njom.Istina je,imala je ona svojih mana,kao i ja
svojih.Bilo je i rjetkih problema između nas,pogotovu dok
se nismo bolje upoznali,no uvjek smo jedno u drugom gledali
ono što nam se sviđa,ono što nas je i dovelo do toga da
budemo zajedno.I da kao što je B.Z. napisala ja sam bio njezin
a ona moja i to smo govorili sami sebi i jedno drugom.
Govorili ti si moj,a ja tvoja/ja sam tvoj a ti si moja.

Ovo sam ja sa svojom pokojnom ženom
i kćerkom naše prijateljice.
A ove kolače sam ja pravio.
Baš sam ponosan.
Uživajte i počastite kolačima.
Ja odoh za obavezama.
Pozdrav i čitamo se večeras:))

Uživajte u slici,a ja ću u jelu.
Poješću ih ovako bez ikakvih dodataka.

1.U kojem sam gradu završio srednju školu?
2.U kojem sam gradu rođen?
3.Koje godine sam otišao u invalidsku mirovinu?
4.Koliko imam živih braće i sestara?
5.Koji su incijali mog imena i prezimena?

Sutra posle podne proglašavam pobjednika:))

Odgovori.
1.Zagreb.
2.Žepče.
3.2011.(49godina)
4.9 + ja
5.T.P
Dakle nema pobjednika,Una sw 3,Ilija 3 i flyngpicket 3.

Čitam svoj profil i uočavam promjene koje su se
u međuvremenu dogodile.Zadnji puta sam prepravljao
profil pre nekih 6/7 godina.Tada sam zadnji puta i sluku
u profilu promjenio.Težina,visina te boja kose i frizura su
otprilike ostale iste.Po mom skromnom,neobjektivnom
mišljenju izgledam isto kao i pre 6 godina.
Sad ne nosim naočale samo za čitanje.Koristim naočale
i za daljinu i za blizinu.Prestao sam pušiti elektronse cigarete
i vratio se pravim cigaretama.Više ni po sobi ne hodam
pomoću hodalice,koristim obična invalidska kolica.
Više ne igram ni šah ni čovječe ne ljuti se ni prstena.
Sva rjeđe izlazim u pozorište,na koncerte,a pored rjeke
nikad.Još izađem na ulični šah.
Više ne očekujem neke važnije promjene u svom životu.
Ovako mi je dobro i volio bih da sve ostane ovako.Ne
trebaju mi više promjene,ljepo mi je samom,ne trebaju
mi ni izlasci osim na ulični šah,mir mi sve više prija.
Jesam li se (životu) predao/ostario ili se samo
usklađujem sa svojim zdravljem.Vjerovatno i jedno i drugo.

PS Po običaju,sada bih vas pitao,što se kod vas promjenilo
no ovog puta vas neću pitati.Dovoljno je,ako ste pročitali
sve ovo što sam ja napisao:))

PS Za vjernike,ostali nek čitaju,ako žele.

Sve je jednostavno.Moje je mišljenje možda
pogrešno no nema veze,moje je.
Rođen sam s vjerom u boga i to ostajem dok
se osobno ne uvjerim u suprotno,to jest da ne
postoji Bog.
Katastrofa je bilo i bit će,ali smaka svijeta neće
biti dok Isus ponovo ne dođe.Isus će suditi živima
i mrtvima,dakle nema smaka svijeta pre dolaska
Isusa.Bog je stvorio zemlju on će je i spasiti.
To je moja istina.
Vama koji ovo čitate će (ovo što ću napisati)
vjerovatno biti jako glupo.Što ljudi manje znaju to
je bolje.Što više znamo to je naša odgovornost veća.
U prilog tome ću navesti dvije stvari.Adam i Eva
nissu znali da su goli i lijepo su živjeli.Onda su saznali
da su goli i tad počinju njihovi problemi.
Ljudi sve više znaju,kako dobrog tako i lošeg pa su
pronašli oružje koje ih može uništiti.Ljudi za svoja
znanja i potrebe uzimaju od prirode/zemlje i time
oštetuju prirodu,a priroda se mora braniti.
Kako bi se mi osjećali,kako bi reagovali kada
bi nam neko uzimao jedan po jedan organ
našeg tjela.U našem tijelu bi se događale
katastrofe i ono bi umrlo.Tako se i u prirodi
dešavaju katastrofe i priroda umire.
Na nama je da vjerujemo u Boga i da se držimo
njegovih 10 zapovjedi (koliko možemo).
Ja osobno malo toga znam.
Nisam protiv znanja,ali s tim jako oprezno.
Eto toliko od mene.

Danas sam dobio nova sklopiva elektromotorna
invalidska kolica.Sad sam testiran na covid 19,a
sutra idem produžiti osobnu.Doduše istekla mi je
još 22.03 2020 god.
Sad idem biti malo vredan,skuvati kavu.Ja sam
valjda jedan od rjetkih koji kuva kavu,a nikad je
nisam pio,takva mi sudbina:)))

Link

Znam čudi vas ovakav naslov blog zapisa.
Kao što znate B i H je sada država,kakva
je takva je,ali je država.
U BiH su i grad Sarajevo i rjeka Bosna,a
izvor rijeke Bosne je u Sarajevu.Znajući
sve to ne znam koje je pravo značenje
spomenute izreke.
No nije ni važno.Ja sam stavio taj naslov
blog zapisa jer vidim neku poveznicu između
te izreke i onoga o čemu ću ovde pisati.
Dakle izreka kaže zbogom Bosno odoh u Sarajevo
a kao što sam barem pokušao objasniti,odlaskom
u Sarajevo ostajemo u Bosni.
Tako i ja u ovom blog zapisu kažem zbogom blogu
ali ostajem na blogu.Davno sam došao na blog.
Uglavnom sam bio ozbiljan i u pisanju i u komentiranju.
Kažem uglavnom jer bilo ja malo i šale i zabave.
Mislim da me manje više svi znate kroz pisanje i
komentarisanje.Znate što o čemu mislim i kako
živim i kako dišem.
Mislim da je došlo vreme za promjene.Čini mi se
da sam rekao sve što sam imao za reći i sve dalje bi
bilo samo ponavljanje.Zaista tako mislim i zbog toga
me od sada ne shvatajte ozbiljno u onome što
budem pisao u blog zapisima ili u komentarima.
Do daljnjeg ovo je moj zadnji ozbiljni blog zapis.
Za kraj ovog zapisa sve vas,bez izuzetka
lijepo pozdravljam:))))

Ovo sam napisao kao komentar na blogu od Arapo.
Kad sam napisao,predomislio sam se i evo na mom blogu.

Na susret s nekim iskričarom dođi onakva kakva
inače jesi,u protivnom će se razočarati kad te sledeći
puta bude vidio,a možda te neće ni prepoznati.
To se jednom meni desilo :))
Bilo je to davno,85 ili 86 godine.Te godine sam (preko
udruženja distrofičara) trebao putovati vlakom u Mariju
Bistricu i Kumrovac.Samnom je ispred Zeničkog udruženja
trebala putovati jedna djevojka,koju sam slabo poznavao.
Ona je putovala iz Zenice,a ja sam trebao u vlak ući
u Zavidovićima.Nakon toga sam trebao naći tu djevojku
i da put nastavimo zajedno.
Prošao sam cijelim vlakom,ali je nisam našao.Tek u
Zagrebu mi se ona pridružila.Kaže da me je vidjela,ali
ju je ja nisam prepoznao jer je ofarbala kosu i imala
drugačiju frizuru.