Svijet je lijep ali je čovjek lud

Link

A jesam.
Bome kad sad sagledam stvari....
izgledam si kao da sam tacao po magli dugo vremena.
I kaj je najgore....vidiš da je magla, hoćeš van, smatraš da ideš naprijed van iz toga...
a u stvarnosti se vrtiš okolo-naokolo, loviš si rep i spotičeš se o svoje korake.

Ma da vele da je to normalno.
Da čovjek naginje na jednu stranu (ja na lijevu) pa ak ima dovoljno velik prostor za hodanje...neće ići ravno već će kružiti.
Čak i ako misli da hoda ravno.
hehehehe

U zadnje vrijeme počela se ta magla polako dizati.
Isprva...samo sam lovio obrise.
Obrise ljudi i situacija kako u magli prolaze kraj mene, kao aveti, prispodobe neke...
Ali...počeo sam osjećati da stvarno idem naprijed.
Da ne kružim.
Jer...ono što je prošlo, prispodobe, situacije....nisu se vraćale više.
Kao prije.

Što mi je naravno dalo elana. Dalo energije da koračam dalje kroz tu, polako jenjavajuću maglu.
Ah, čovjeku se uvijek vidi, kad nešto čeka...da dugo traje.
Nemo'š dočekati. Reklo bi se.

No došao sam i ja do toga.
Došao sam do toga da nema više magle.
Preda mnom se prostire jasna slika.
Jest doduše da je to pustopoljina. Da nema žive duše. Ni putnika namjernika ni ikoga zalutaloga.

Ali sad bar jasno vidim kud hodam.
I vidim što prolazi pokraj mene. Pratim.
I prema tome znam.
Da se više ne vrtim u krug.
I sve što je bilo, ostalo je u magli.
A ja koračam naprijed.

Pikir'o sam je čim je izašla iz okuke.
A tko i nebi, onako u rimskoj bež tunici.
I sandale je neke imala.
Vidi se...bile su u trendu.
Brineta neka, onako...a što reć. Par pramenova se bljesnulo na suncu.
Možebit da ih je ofarbala na plavo.

Sva sreća da su moja dva hajvana o'šla u more.
Morali su ić'. Češkinje se neke navalile na nji'.
Pa kao, ajmo picigina.
A rekoše ovi...ajmo. Bar nešto nek je na pic. Pa makar i picigin.

Što meni dadne mira da u 'ladovini lovorovog stabla mjerkam okolo kako mi ćeif.
I jesam li vam rek'o ?
Pikir'o sam je čim je izašla iz okuke.
A tko i nebi.
Jelte.

Možebit i da je neš' radila na usnama.
Ovakove majka priroda baš i ne pravi.

"Ej, halo !" doviknem ja, najpristojnije što sam mog'o.
Jerbo ne znam...dal je naša il' strankinja neka.
Halo ! To bolan sve znadu. Nema tu neke filozofije.

I kažem joj : "Evo ođe ! Ima ođe mjesta !"
I pokažem do svog peškira, taman do izvan sjenca grane lovora.
Jerbo...što će žena na plaži nego da se sunča.
Neće valjda u 'ladovinu.

Pogleda me mrko, a znam dobro...nijesam joj sestru kar'o.
Fakat.
Znači neš' drugo je. Oli me možda ne razumije.
Strankinja neka.
Al' viđeh da je neš' kao odmahnula glavom.

Pa se ja pridignem. A jes' da mi teško bilo...
I odmaknem svoj peškir , napravim mjesta u 'ladovini.
Velim : "Ajd' bona, šta sam ja znao da ćeš odma u 'ladovinu ? Ima i ođe mjesta zatebe."
Nasmije se ona.
Padne meni kamen sa srca. Pomislih "Naša je ! Jbte! Domaća!"
Al svejedno odma'nu glavom, krene da produži dalje.
U zadnjem pokušaju da spasim stvar rekoh "Ajd' bona, kud ću satobom ? Pa neću sad da stablo ovo rušim !"
Zastane ona. Neka misao joj preleti kroz glavu.
Viđeh da razmišlja. Naboralo joj se čelo.
No nasmije se ona i reče : "Dobro, ajd'.'".
Prostre svoj peškir do mene na sunce. Tik do izvan sjene lovora.
A ja pomislih "Znao sam ! Pa nije došla 'vamo da čami u sjenci !"
Pričasmo tako otkud je. Dal' znam njenog rahmetli babu il' tako nešto.
Domaća je. Istrijanka. Leonarda reče da se zove.
Al' lagale su me i druge.

Došla malo tako predvečer. Poslije posla.
Umorila se jadna. Radi nešto u općini.
Vidio ja da su joj ruke....baš ko da radi neke teške pisarske poslove.
Odnosno...nemo'š viđet ništa.
Lijepe ruke.

Nije mene sram.
Ma pit'o bi ja đe joj je dečko, al' što kad to mene ne zanima.
Što će mi on.
Sva sreća da ova dva moja hajvana nijesu blizu.
Pa da je prskaju vodom, bacaju pijesak u guz'cu i svašta što već oni rade kad im se neka cura dopada.

"Ćemo da plivamo?" reče ona.
"A što nebi !?" ja se pridignem, i jopet onako oteško....

I ne bi njoj 'ladno ! Uskoči u more k'o vidra !
I dok sam se ja snaš'o, krenula ona da pliva..ko da je svi vrazi gone !
"Đe ćeš ženska glavo !?" podviknem ja za njom, a ona isturi guz'cu, zamaše nožicama i ode....

A treb'o sam je pratit'. Jeste.
Znam to i sam.
Bacio sam se ja junački za njom u vodu, napravio čak i par zamaha.
Pa se vratio.
A što'š...ludo neko djevojče. Pliva ko do joj ne'ko torpedo kakav poturio.
A ja...ne idem puno dalje od pet metara od obale.
U stvari.
Iđem dok mogu nogama dosegnuti pijesak.
Sigurno je sigurno.

Vikala je tamo neka ženska da ju je ulovio grč.
Pa se bojim. Izgeda da ima grčeva na toj plaži.

Link


Kao i u svakoj dobroj košarkaškoj utakmici...sudac nam kroji pravdu i sudi pogreške.
U životu, koji se sam po sebi jedna utakmica...ist ima netko tko nam kroji pravdu.
Neka nevidljiva sila, ali koju zato jako dobro osjećamo na svojoj koži kad napravimo kakav prekršaj.
:-)
Sudbina.
A sudbina nije, po mojem, nešto što je propisano od dana našeg rođenja...sudbina se piše kako hodamo po toj planeti (a izgleda i po drugim planetima hehehe).
Ima jedna stara, čini mi se kineska, : "Ako ti je poznat put pred tobom, onda to nije tvoj put."

Uglavnom...stalno radim grešku u koracima.
Siguran sam.
Osjećam to na svojoj koži.

Problem je kaj ni uz najbolju volju ne mogu skužiti koju jebenu grešku u koracima radim !
:-O

1. Nisam zainteresiran za avanturice. Ako u početku nema barem male šanse da se neka priča razvije u nekaj ozbiljnog...nisam zainteresiran.

2. Fizičko dopadanje je bitno, naravno. Samo kaj mene interesira i karakter. A ponajviše...karakterne crte koje znam da moram izbjegavati pa to i činim.

3. Prije nego što priđem, volim barem minimalno upoznati osobu. Puno sam opušteniji u pristupu ako nekog znam. Strane, nepoznate osobe...nekako mi je trapavo ulijetat nekom koga niti znam, niti znak kaj voli niti kaj ne.


Pošto s tom taktikom do dana današnjega nisam postigao ništa..ispada da radim neku grešku u koracima.
Al da me ubijete...neam blage veze koja bi to bila.

Da sam pravi..........

Link

hehehhehe

Svaka čast !
Imaš pivu stara !
:-D

Dakle ovak....

jerbo sam gladan...popizdijo sam.

Jerbo sam popizdijo...
netko mora snosit posljedice.

No. Neću to biti ja.



Od sada.
Svakoj ženski s Iskrice...kojoj u profilu nađem da joj je bitna iskrenost.
A da ne obrazloži što pod time točno misli.
Ide direktno na ignore.

Nikad u životu nisam nikog stavio na ignore.
Jer smatram da je to nepristojno.

Al mislim da je vrijeme da počnem.
A kad ja počnem.
Onda ozbiljno.

Iem sad jest.
Skuvo sam si
pastašutu.

I ostavljam vam blog otvoren da komentirate i pokušate objasniti...kakovu to vi istinu cijenite kad to u profilu tipkate?
I dal to ima više vrsta istine ?
Ili u kojem grmu leži istina ?
Sa zecom ? ili je sama u šumi?
(možebit da je to, pravda je slijepa, istina nam je u šumi...nemre nam ni bit drugačije nego kak nam je)

Dobar tek !

Eh.
Neće me slušati.

Dobili su ključeve od tetinog apartmana u Rovinju.
Ona je stara i ne iznajmljuje više, pa je dala netjacima nek se služe za vrijeme godišnjih odmora.
Sreća jest što su obadvojica moji dobri kumpići još iz osnovne škole.

Naravno, planovi se naveliko prave.
Ajmo pozvat s nama na more ovu, ona je zgodna.
Ajmo pozvat onu, ona, priča se, bi rado dala.
Ajmo onda još i ovu, i onu, pa još jednu...
pa za svaki slučaj, ako koja otkaže još i ove dvije.
Čist onak...da nam nebude dosadno.

A ja im lijepo velim.....
ne vodite na more one kaj nemrete pomrdati ni doma.

Male sam si spil, dakle inspiracija je t u(za vas većinu je vjerojatno to daleko prekoviše ali...kajsad. treba se tradicija održavat kak se spada)

Kaj jedan cucek more ?
Nemre niš.
More se jebati. Ako more.
A kaj more jedna kusa ?
Isto tak. More se jebati.
Samo
kaj se kusa more jebati s čim stigne.

Kakve to ima veze sa životom ?
Pitate (možda i ne)
Nema nikakve.
Kaj mora uopće sve imati nekakv duboki smisao.

Kaj nije jednostavnije ležati na cesti, glava v jarku a noge na asfaltu...
i kričati...
"Dragi Božek...E me Čuješ !!!!!!!??"

E me čuješ ???

No nebude ti Božek odgovoril. Niti zvijezde. Niti mali zeleni.
Jedini od kojega se moreš nadati kakvoga-takvoga odgovora je človek.
Ot krvi i mesa.
I malo više špeka kak ja.
Nema samilosti od prirode.
Samo od čovjeka.

Svi smo mi kao mali gledali Attenborougha.
Nisam baš videl da vi gepard pustil zebru da živi iz samilosti.

U stvari...kaj se mene tiče....

treba piti
.
.
.
.
najgoše je leći....
polutrijezan.
To te hbije.

Špecijalno sam dodao 4 (u zagradi - četiri) uskličnika da naglasim da je tomu tak !
Kajvimislite !

Ne vidim nikoga oko sebe,
koji nije asimiliran našim načinom života, našim "savoir vivre" na zagorski način.

Ma je...bilo je neikh muslimana...poslije smo svi skupa fino jeli šunku i suhi sir, pili vinčeka
i veselili se

samo vas čekam....
kakva evropa
koji bakarači

dodjite v Zagorje

bumo jeli i pili !
i veseli bili !

I svaka ženšćica bude si našla dečka za ženiti !

Samo mene ne dirajte....

Ja v Zagorju...
kakti Lički medvjed v Liki !

Link

Uglavnom...dok sjedim tak za šankom i pijem svoju pivicu...
ne upucavam se konobarici jer to ionak radim nemušto a i dobri smo frendovi pa mi glupo...
odjedanput...
ničim izazvana...
doduše možda i je izazvana nečim...
vjerojatno onim "nirvana" stanjem kad gledaš kroz prozor birtije i brineš svoja posla...
nakon neke pive...
pa krenu ona razmišljanja o smislu života,
ili samo...što će se sutra jesti.

Uglavnom....
ničim izazvana...
vjerojatno...
u što i sam osobno sumnjam...
pojavila se jedna misao u mojoj glavi.
Jedno pitanje.

Da li je bolje voljeti nekog, ili biti voljen ?

I nemojte mi njanjati kak je najbolje da je to uzajamno,
jer ćemo u ovom slučaju uzeti pretpostavku da to nije moguće.

Tke se nebu držal te pretpostavke...
zval bum Chuck Norrisa na 0800 Chuck.

Danas mi je ta spoznaja postala (skoro bolno) jasna dok sam kružio oko Westgate-a.
Te frkafulje, zavoji, odvojci i točno označeni putevi kretanja....sve me to podsjetilo na dane kada sam i ja živio u toj Europi.
Tam negdje u doba oko pada zida i malo poslije.

E upravo to što je meni bilo strano i nepojmljivo, te kontrole kretanja i sve drugo ograđeno....to mi se sada i ovdje doma događa.

Da se razumijemo....ja kao seosko dijete ne znam drugi put nego....poprijeko.
Najkraći put od jedne do druge točke je još uvijek....pravac.

Niti mi na selu ne poznajemo šetnje...
za nas je hodanje nasušna potreba. Bilo na pašu s kravama, bilo brati vrganje, bilo otići jednostavno do nekog susjeda na gemišt.
Hodanje koje nema svrhu da se nekud dođe....meni osobno skoro pa nepojmljivo.
Pa prema tome...kud ću nego ravno ?
Preko njive, potoka, tu i tamo obiđem kakvo žbunje kupina....poprijeko kroz mejaše, kroz kukuruz (i moj i lucki).

U mojem svijetu nije bilo tako visokih ograda da ih ne bi preskočio. niije bilo zabrana kretanja.

Sve dok nisam otišao tamo.
I našao se u neobranom grožđu.

Recimo...koliko puta sam kakvih 100 metara zračne linije vidio dućan u koji hoću ići...zaputio se direktno i....završio na pola puta, gdje mi se ispriječila neka druga zgrada, pa treća, pa četvrta....dok nisam opet okolo-naokolo došao.
ili
ja moram kroz park na putu u školu...puteljci vode lijevo desno poput meandara, a kud ću ja ? Pa naravno, opizdim direktno. Ljudi me gledaju kao da sam im ubio rođaka nekog. Dražeg. Ne punicu.
ili
kad vidiš da ti je tramvajska stanica 5 metara od tebe, ali ti moraš još kroz dva pothodnika i lijevo-desno dok ne dođeš na nju.
I još brdo takvih stvari. Kao recimo i ta famozna parkirališta tih šoping centara. Zašto stavljaju kojejakve prepreke između mene i centra ? Zašto moram glavinjati uokolo ?
Pa zar im nije u interesu da čim prije uđem i potrošim neki novac ?

I eto sve to me dočekalo i tu. Kod mene doma.
Plot neki, ograda. Sva sreća pa sam našao prolaz.
A mogao sam jaja u Westgate-u ostaviti....

Ko proljetna rosa kad po livadi hodam u natikačima.....
Ko sunčev zrak kad vozim ujutro prema istoku......
Ko moja najdraža biljka koja se guli....
Ko da si žaba a ja princ na konju bijelom....
Ko da si mi tu, al okrenula leđa...
I poturila hladnu guzicu.

Tvoj šarm je neopisiv,
Tvoja ljepota nije za gledati,
Tvoja tankoćudna narav se može usporedit
s ringišpilom.....

Ti jesi sve što mi treba....
Ti jesi sve što hoću....
Ti jesi sve čemu se nadam....

Zadnjih 5 minuta svog života.

Možda prvo ovaj vic da malo ublažim napetost u atmosferi jerbo mi nije želja da se pokrenu bilo kakvi muško-ženski ratovi :

"Žena u padajućem dizalu brzo skine naočale, raspusti kosu te se baci na muškarca:
- Učinite da se još jednom prije smrti osjećam kao žena!
On je pogleda, strgne sa sebe košulju, baci i kaže:
- Ispeglaj ovo!"


Dakle čini mi se da je to srž našeg problema.
Dal smo mi zaboravili kako se odnositi spram žena da bi se one osjećale upravo kao žene ?
Ili nam je to njihova emancipacija zabranila ?

I kako se to točno muškarac mora ponašati da bi se kraj njega žena osjećala kao žena ?

Eto da produbimo to malo.
Sutra je novi radni dan.

e da.....
,a volim ja vas sve...
kajnebi
vi ste ljudi
jeste totslno u kurcuz
al akj buvam ja......
bar ste ljuudi

onoi..č
kuišššš----

od krvi i miesa


kak vas nebi imel rad.
ko d aste moji..................
:-))))))

Šumina je naziv za se one teri su bedaki, budale, netromanji, šumasti, glupi, blesavi, nori, šašavi, handrasti, tupasti, kak nijeme živinče, biki nepodojeni, voli, telembusi, hurmasti, šuše, tuljani, kežeki, šmudeki
i još k tomu z govedskem blesnilem i z divlju sidu zaraženi.
Teri se nijesu hmili, nijesu zdravi, nije im niš ali im spasa nema, teri vidiju bijele miše i museke.
I još pune toga.

E takef šumina sam ja.

I ne, nete vidli sliku.
Če sem šumina sem nije debil




disclaimer : ovo je zajebancija i ak kome smeta odgovor nek ne komentira (da se sad ne ispričavam svima osobno)

Da li ste ikad imali osjećaj da tu gdje trenutno jeste (fizički, geografski a onda k tome i kulturološki)...da vam tu nije mjesto ?

I da li imate interesa i volje otići živjeti negdje drugdje ?
Ili je strah odlaska u nepoznato veći ?

Mene već duže vrijeme vuče preko oceana.....ali ne samo na godišnji, tjedan-dva.