Pustoš

(nastavak iz prošlog broja)

Možda ova priča nikad ne bi bila ispričana da nije jedne pojave olujnog nevremena i da je hausmajstor ponekad popravio prozorske okove. Jak nalet olujnog vjetra, frontalno i okomito na fasadu zgrade, otvorio je sve prozore i dobar dio papira odnio sa stolova po prostoriji i hodniku.
Nekoliko dana poslije, usred tipkanja, Mila je pitala Vesnu ide li nakon posla kući pa da idu skupa jer Mila ide k mami koja stanuje praktički u istoj zgradi u kojoj je i Vesna. Bila je to česta praksa, ako ne i ustaljena.
U tramvaju su stajale, živo raspravljajući o već nečemu, kao što to obično rade ljudi iza kojih je upravo ostalo osam sati međusobne, doduše sporadične, komunikacije, kad je Mila pitala imaju li vremena negdje malo sjesti na kavu, što je već izlazilo iz uobičajenih normi. Vesna i nije imala vremena, ali osjetila je da se nešto iza brda valja pa je pristala.
U onom trenutku kada konobar prekine konverzaciju i izmjenjuju se radne poruke kao što je upit žele li mineralnu iz frižidera, Mila je zanemarila temu ranije konverzacije i rekla, s nešto nelagode, da je učinila nešto što možda nije trebala, ali šta je – tu je. I dodala je da život nekada bude stvarno neobičan. Prije nego je sugovornica uopće zaustila da išta progovori, a nije imala takvu namjeru uopće, Mila ju je teatralno zaustavila s onim prenaglašenim zatvaranjem očiju koje je trebalo valjda trenutku dati težinu, i pritom posegnula u svoju torbu i izvadila nekoliko listova štampanog teksta i pružila joj uz upozorenje da o ovome nikome ni riječi. Vesna, s nešto naglo otkrivenog instinktivnog opreza, pogleda je upitno, a ova joj kaže da više nema nazad, a i da nije tako strašno. Dodala je da se bitni dijelovi nalaze na srednjoj stranici.
Vesna je nevoljko i uz nedefinirani uzdah uzela papire i premetala ih pod rukama. Oči su nasumično tražile poneku riječ da bi stekla dojam o čemu se radi uopće. Pogledala je Milu u oči, a ova se smijuljila. Vratila je pogled na papire i odmah ih vratila i rekla:
- Ne dolazi u obzir. To je pismo. Ne čitam tuđa pisma. Odakle ti?
- Bilo mi na hrpi za prekucavanje. Valjda onog dana kad je bila oluja nekako došlo na moju hrpu, ne znam.
- Pa šta joj nisi vratila!?
- A, čuj, zašto joj nisam vratila... Prekucavala sam. Mislila da mi je to Branka uvalila privatno pismo. Vidim, rukopis poznat. Vidim da je privatno, vidim da je sve poznato nekako. I kucam.
- I prekucala do kraja?
- A šta ću drugo. Prekucala i onda ugurala rukopis u njenu hrpu – smijuljila se pomalo kiselo, a onda presjekla i nastavila odrješito – Čuj, ili ćeš čitati sama ili ćeš čuti od mene. Možda nije moja stvar, ali dosta sam se lomila i lomila i mislim da je red da znaš.
Vesni nije bilo drago. Njezine antene za nemoral su od silnih signala koje su primale naprosto poživčanile: nešto je smrdilo.
- Čitaj. Vjeruj mi. Čitaj.
Uzela je papire sa stola i izdvojila druga dva papira. Uprla je pogled u srednji i tražila nešto na sredini teksta pa objavila, držeći palac na nekom bitnom dijelu. Nevoljko, Vesna je uzela i počela čitati, registrirajući još samo to da je ova rekla da je početak pisma potpuno nevažan:
„A njih dvije, a šta da ti kažem. Ne znam odakle bih počela. Nekad se u sebi smijem, nekada mi idu malo na nerve. Držim jezik za zubima i gledam svoja posla. Pričam s njima, ne može se reći. Ali kad krenu nekaj kaj onako malo delikatno, onda se samo pravim malo bedasta. A možda i jesam, kaj sad. Smiješno mi je kada me počnu nagovarati da si neko švaleranje napravim. To mi je najgore. Ne znam da li da se smijem ili da plačem.“
Prestala je čitati i pitala kakav je to razlog za čitanje. Ona vidi samo tračanje o njima dvjema i, iako je malo ljuta i nekako se osjeća namagarčeno, ne zna zašto bi čitala dalje nečije privatne misli. Mila ju je samo pogledala u oči i spustila ih zatim na pismo. Osjetila je neku nelagodu. Ništa joj nije štimalo, ništa joj nije bilo jasno. Mila joj je bila kao otvorena knjiga, shvaćala ju je dobro, znala ju je dobro. Sada, međutim, nije mogla pročitati Milu i vratila se pismu:
„Da je želim ostaviti svojeg i da on želi ostaviti nju, onda bi bila druga priča. Sjeli bi skupa pred nju ili njega i rekli da je stvar takva i takva. Zamisli koliko su to drugačije situacije. Kako se nikada ne čujemo na miru, puno toga ni ne znaš. Da barem telefon nije toliko skup. A nemam ti kada ni pisati, zapravo. Jedino što bih mogla je da ono slobodno vrijeme koje imam za B. potrošim na pisanje tebi. Njega se ne odričem, a ti zamišljaj što se događa sa mnom, hihihihi. Ma, pričam gluposti. Nekada sam presretna, nekada se pitam šta mi to treba. Nekada se pitam da li je to Bog napravio da me iskušava. Eto, nisam izdržala kušnju. Idem u pakao, ali ne znam ni da li ima pakla. Pakao nekada imam u sebi. Evo, nekada se dogodi da dođem kući od njega, još curi on iz mene i putem molim boga da spirala radi, a on sam kod kuće. Djeca sa njegovim starim išla nekuda, a on sam. I gleda me onako, a ja ne mogu odbiti. Nemam više izgovora. Još me pita jesam li umorna i pristavlja mi kavu i donosi pepeljaru. A ja kao moram na wc, a zapravo idem provjeriti ima li šta još unutra. Koja sam stara krava, trebala sam do sada već znati kako je to i da li se može prokljuviti. A ona sva otečena jer smo se drndali jedno sat i pol bez prestanka. Nekada je životinja. Ne svaki puta. Nekada samo štrcne i onda me dalje trlja. Nagovara me da ide dolje jezikom. Kaže da to jako voli a da mu ona nikada ne da. Onda si ja mislim da li sam ja njemu lutka za nabijanje jer mu je žena frigidna il nekaj. Onda, kada ga pitam, on mi baš baš kaže da me voli pa vidim da sam tuka. Izgubila sam se. Hoću reći da sam zaboravila kaj sam htela reč.“
Sinulo joj je. Onda je vidjela da nešto ipak ne štima. Nije znala što čita. S jedne strane, svakako je smatrala da to nije za nju. S druge strane, bilo joj je zanimljivo, nešto ju je vuklo da ide dalje, ali i neka jeza. Podigla je pogled i shvatila da ju Mila pomno i namršteno promatra. Pitala ju je što ju tako gleda, a ova je odgovorila:
- Znači, nisi pročitala do kraja još?
- Ne, nisam.
- Čitaj onda – dodala je tiho.
Atmosfera je postala nekako ledena. Sa žmarcima niz stražnju stranu vrata, vratila se pismu:
„Od svega mi je možda najgore kad mi V. krene savjete davat. Nije to pretjerano, ne mogu reć. Mislim da je dobra, samo kaj je frigidna. A kad imam PMS i nemam živaca, a one me stanu pilat, dođe mi da joj saspem u lice. Točno mi je na vr' jezika da joj kažem da joj je pametnije da gleda svoja posla i da se neki puta trebala pitati šta će joj mužu deka u paktregeru i zašto mu je sjedalo od suvozača razvaljeno. Da je nekada otišla spremiti njegovu garažu kao prava žena i supruga, možda bi se pitala šta će mu tolike palome tamo. Ma šta palome, ma on ima krevet u radioni. Ona to ništa pojma nema, a meni ide nešto pametovat. Al dobro, uglavnom mi je jako draga. A onda kad mi je draga, dođe mi da plačem što joj uništavam brak. Znam, znam šta sada misliš i možda si u pravu, a ja sam jedna glupa krava. Nekada stvarno ne znam što mi treba da varam svojeg muža baš s mužem cure s kojom radim.“

Nekoć davno, kada su računala još uvijek bila neka vrsta luksuzne robe, velike su firme imale daktilografice. Uglavnom bi dobivale rukom napisane dopise koje bi one pretipkavale. Nekada bi dobile i prave male knjige, posebno kada bi neki direktor odlučio magistrirati. Te su žene bile pravo malo čudo. Pretipkavale su brzinom koja nije s ovog svijeta. Kada bi se potrudile.
U jednoj takvoj prostoriji radile, krajem osamdesetih, Dragica, Mila i Vesna. Dragica, kći pukovnika JNA i Makedonca, rođena je u Zagrebu i nikada se iz njega nije maknula. Otac joj je već bio u mirovini, iako je ona imala nešto slabije od trideset. Nekada bi dolazio pred nju na kraju radnog dana, unatoč tome što je već bila udana. Zapravo, Dragica nominalno nikad nije imala vrijeme za sebe. Kretanje joj je bilo umjereno nadzirano, ali nadzirano, što je preostale dvije čudilo. Nekada su joj rekle da se mora toga osloboditi i time bi izazvale pogled ispod oka i odbijanje takvih stavova. Njoj je, kako bi im odbrusila, bilo sasvim dobro.
Mila je smatrala da će joj vremenom to dojaditi i da će ih odjebati. Nije joj to nikada govorila, ali mislila je da se Dragica udala previše mlada i da nikada nije poznavala život slobodne žene. Iz očevog prešla je u muževo vlasništvo. Željela joj je da se barem malo opusti, proveseli, proživi barem nešto. Uspoređivala ju je sa sobom i s nekoliko neobaveznih veza, nekoliko tuluma na kojima je pretjerala čak i za svoje pojmove i bojala se hoće li joj kasniti, mnogim ljetovanjima s mješovitim društvom kad je sve malo mirisalo na dečke prepune hormona koji su sanjali da joj skinu badić. To je furala do negdje iza tridesete i nekoliko godina solirala u svojoj garsonijeri dok se nije planski udala bolje nego se nadala i rodila uredan raznospolni par i posvetila se životu posao-pelene-posao, povremeno zajebancija s parovima s kojima su se spojili preko djece i planinarskog društva. Da ju je netko pitao, Mila bi svoj život ocijenila urednim do vrlo dobrim. Od odličnog života dijelila ju je samo veća plaća i 700 maraka za popravak auta. Možda i dobar ginekolog jer je neki puta znala prokrvariti, ali gnušala se pregleda, što će je u konačnici skupo koštati.
Koliko je Mila bila starija i mislila da je iskusnija od Dragice, toliko je ova treća, Vesna, bila uistinu starija i iskusnija od Mile, pa možda i Dragice, ali to se po njoj ne bi nikada dalo zaključiti jer se nesvjesno pridržavala one poslovice o broju mjerenja i sječenja. Svoje mišljenje je uglavnom zadržavala za sebe, pogotovo ako se ono odnosilo na nešto što je nekom drugom osobno i osobni izbor ili sudbina. Nekada se čudila, pitala se je li luda ona ili ove dvije, ali to im nije rekla. O tome se povjerila samo jednoj osobi, prijateljici s kojom je bila toliko bliska i toliko se dobro slagala da bi to trebao biti model za raj na zemlji i mir među narodima na svim razinama.
U rijetkim trenucima kada su ove dvije starije ostale nasamo na neko barem malo dulje vrijeme, pao bi poneki trač o „Maloj“, kako su je zvale od milja. Slagale su se da bi joj trebalo malo života prije nego joj bude kasno. I Vesna, poslovično rezervirana, znala je reći da bi joj trebalo da malo obogati repertoar. Mila se rutinski složila. Nije bila tajna da ona nije sklona propustiti kakvu zgodnu priliku. Zapravo, dala je naslutiti da ima nekoga još osim muža, ali poslije se pravila da ne zna o čemu se tu radi. Bilo kako bilo, ton je bio dobronamjeran i poticajan. Moguće je da su koji puta i radile inventuru raspoloživih pastuha i razmišljale koji bi možda bio prihvatljiv, a i voljan, zaskočiti dobrodržeću mladu majku. Vremenom ih je to čak i počelo malo brinuti. Možda su na nju projicirale svoje potajne želje, možda su samo bile pretjerano dobrohotne, ali sva je prilika da su, u suštini, samo željele potvrditi svoje istovjetne stavove i vremenom se počele natjecati koja ima jače pravovjerne stavove o tome da Dragici treba dodatna zabava za dražicu.
(nastavlja se)

With Russian President Vladimir Putin desperately escalating his threats of nuclear war, some Ukrainians have responded by organizing massive sex parties. Far from representing a descent into depravity and despair, they are asserting the power of love over hate, and of civilization over barbarism.

Molim da prestanemo podcjenjivati opasnost od nuklearne kataklizme. #justsaying

Kad mi je rekla da je gledala film i prepoznala nas u njemu, mislio sam da sere. Njega je glumio, ni manje ni više, Anthony Hopkins, a nju, manje nevjerojatno, Nicole Kidman. To mi je bilo dovoljno da zakolutam očima. Ona je možda i imala neke sličnosti s njom, ali moje sličnosti s njim su bile i ostale marginalne.

Trebao sam taj film pogledati tada. No, ja sam vidio tko glumi njezine projekcije mene i nje i zaključio da ona, po običaju, priča iz tog njenog stanja kojeg ćemo aproksimirati kao zaljubljenost.

Nisam joj ni proturječio. Nisam nikada znao odakle bih počeo objašnjavati joj bilo što što je bilo imalo složenije, iako nije nikako bila glupa. Možda sam surovo zapuštena.
Znala je nekada ispaliti zaključke do kojih sam i ja došao, s tom razlikom što je meni trebalo 15-20 godina (koliko sam od nje dulje bio na Zemlji) i poneka pametna knjiga. Onda sam joj pokušao to reći, ali ona nikada nije prihvatila da ima neku neobičnu sposobnost da prokljuvi stvari koje su običnim ljudima teške za pronikuti.
Ne mogu ne usporediti je s jednom drugom koja je imala IQ dovoljno velik da uđe u MENSU i još bi joj ostalo dovoljno da kupi neki umjeren špeceraj ako bi IQ bod mogla prodati za kunu, ali od nje nisam često čuo nešto što bi me zadivilo uvidom, nije proizvodila zaključke od kojih bi mi zastao dah.

A ova, mala, nesretnica kojoj život ništa nije dao, znala ga je tako pročitati da sam ju htio dignuti na ruke od sreće što je pravda pobijedila, pa je siroče koje su od dojenačke dobi (sic!) tukli i zlostavljali napravila nešto od sebe.
Nikada mi nije, do zadnjega dana, povjerovala da je cijenim, unatoč tome što sam joj rekao sve ovo i još toliko. Nije ni da je mislila da lažem. I još nekoliko godina poslije, kad god je trebala nekoga kome može bezuvjetno vjerovati, nazvala bi mene. I vjerovala mi je sve, osim toga da mislim da je pametna.
Nikada mi nije povjerovala da je cijenim, pa možda i volim. Bio sam između dvojice koji su ju natezali s užitkom i smatrali budalom i svaki se s time izvukao na pravdi boga. Onaj prije mene je bio glup kao kamen, a onaj iza mene je bio samozaljubljen do bola i nije ga bilo briga što ona za njime zapravo pati. Teško mi je odlučiti što je jače: prezir prema prvom, gađenje prema drugom ili samosažaljenje jer -- iako smo se složili da sam ja bio čovjek njezinog života -- morao sam je ostaviti prije nego ju počnem gušiti. Nadao sam se da će se naći s nekim tko će je voljeti. Umjesto običnih govora o rastancima, kumio sam je & molio da ne bude (opet) iskorištena.

--- godinu dana kasnije ---

Nazvala me i rekla da je u vezi s likom X. U sebi sam rekao "jebem te, Bože". Prethodne godine mi je rekla da se pojavio nekakav takav. Znajući nešto o majstorima koji idu po kućama, osjetivši kako mi naglašeno napominje da nema šanse da on takav krkan nešto od nje dobije, prošla me je jeza, ali nisam se htio petljati. Ja sam želio izaći iz tog odnosa i već de facto nisam imao što reći ni prigovoriti. Kada mi je rekla za njega, bio je to trenutak u kojem sam ja vrlo čvrsto odlučio da ću prekinuti i nju ostaviti da gradi svoj mladi život.
Nismo se jako dugo čuli i prošlo je tih, otprilike, godinu dana. I, da, uvalio joj se. Znao sam da hoće. Spretan, majstor za sve po kući, sa ženom invalidom dok je on u punoj snazi i ide od jedne kuće mlade majke do druge, iako tu nije zarađivao skoro ništa. Bilo mi je jasno zašto to radi i znao sam da je "moja" mala apsolutna prva nagrada i da neće odustati dok ju ne izjebe. Imao je točno savršen omjer dobrote i kurvanjskog muškog ponašanja, a njoj je trebalo da se netko popne na nju. Dalje je radila biologija i ona se smrtno zaljubila.

Sada, eto me, gledam konačno film koji ju je oduševio zbog sličnosti s nama i pitam se što bi bilo da sam je shvatio ozbiljno.

I kriterij mu/joj je takav da ubija one koje mene stave u VIP grupu.

Broj VIP grupa u kojima se nalazim raste. Vrlo polagano, ali raste. Međutim, ne znam tko je to i te se osobe meni ne javljaju.
To je sada toliko već uznapredovalo da se bojim da se tim jadnim ženama dalo na zlo.

Uvjeren sam u to i osjetim kako me probije hladan znoj čim vidim da se taj broj povećao. Bol je odavno prešla u rezignaciju, a od nekadašnjeg pijeteta je ostalo samo ritualno paljenje svijeće.

......Da i sirotinja ima što guliti.

Iskrica Agent

......Da i meni ima tko pisati.

Da nije Iskrice i profila ja nebih znao koliko imam godina.

Clarence Darrow:

Nikad nisam ubio čovjeka, no mnogu sam osmrtnicu čitao u velikom veselju.

Ovako nešto se nikad neće snimiti o Zagrebu:

https://www.youtube.com/watch?v=VGlGBKTglu8

Jebo ti ovu depresiju.

Hvala :)

Kako su muškarci, prirodno promiskuitetni, razvili patrijarhalno društvo čija je osnovna ćelija monogamna veza?

Trebali bi na logu objavljivati tko nam je favorit. Time bi se eliminirali oni koji sjede na više stolica :)

Uredi zapis

02.09.2015. u 14:30   |   Editirano: 02.09.2015. u 14:33   |   Komentari: 1   |   Dodaj komentar