LET ME SHOW YOU THE WORLD

 
 
 
 
 
 
Pre nego je stigao do svog konačnog odredišta, impuls o primljenom udarcu je, bez imalo napora, izbrisao sve tragove suvišnih pitanja u njenoj glavi, glasno likujući- Proglašavam otvorenim novo poglavlje tvoje biografije! Neka najbolji pobedi!

Ako se ikad na kapke spusti nagoveštaj umora, možda ti i otkrijem tajnu kako prašinu sa nestašnih cipela prebaciti na pretesne kofere.

Ima nečeg u tom što se stidiš.Zar je tako teško reći........

Od trenutka kada je napustila aerodrom, počele su koketirati s njenim pogledom sve moguće nijanse sive - od izglačanog granita vrelog avgustovskog jutra, preko mišje kože učmalih sporednih ulica, do nadolazećeg sumraka u njegovom ispitujućem pogledu. Kolorit je ostavila na poluvlažnom pesku koji nije uspeo umaći prepredenom talasu. Zajedno sa otiskom levog stopala, veličine 38.

Zaustavite Zemlju. Samo na tren...

PROLOG
Vreli andaluzijski vetar oterao je razjarene strahove i otvorio vrata zaboravljenim  zeljama. Prepustila mu se u trenutku, lagano,po prvi put bez gorkog ukusa sumnje u neprospavanim nocima.

Utre
me
prašaj
da
li
veruvam
vo
včera
i
kade
se
zagubi
denešniot
den.

Если знали ви
как мне дороги
подмосковские вечера.....
 
( u poverenju)

Vešto povlačiš konce. Ja još veštije igram svoju ulogu, uveravajući te da su konci odavno pokidani. 

Obavijam je.
Dečjom nevinošću.
Ispalom iz prašnjavog ranca prošlosti.
I pogubljenih meridijana zaborava.
Skriva nedovršenu misao.
Čuva me.
Od svih.
Nekog.
Mene same.
Nudi nespokoj.
U zamenu za svileni povez.
Preko radoznalih očiju.
I potkupljivog razuma.
Glatka.
Tajanstvena.
Neumoljiva.
 
NOĆ...
 
 

199...200...201...202...
Zablude sam, evo, prestala da brojim....

PLES
JE
SVE
ŠTO
ZNAM

Ne traži odgovore. Prestala sam postavljati pitanja istog trena kada sam bacila kristalnu kuglu. 

Nahrani me pakošću. Napoj me zlobom. Obmotaj me licemerjem. Podigni me. Iz mrtvih.

Osmeh se odbija o porcelanski zid.Krug se zatvara hiljadama godina. Jurim tren koji je upravo sada zaronio u juče.