LET ME SHOW YOU THE WORLD

Spokoj preliva
esenciju tišine.
Purpurnom kišom.

Naprsla ljuska
Belom zastavom maše.
Feniks je spreman.

Lagano klizi
Po glatkim rubovima.
Lomi se kristal.

Tužnom pajacu
Masku opšivaju.
Noć reklamoždera.

Dahom prizivaš
Uragan mojih želja.
Putevi svile.

JEL VEĆI STEPEN POREMEĆENOSTI KAD KAŽETE LJUBAVNIKU DA STE MORALI DA ABORTIRATE NJEGOVO DETE ILI KAD SLAŽETE, A USTVARI NISTE NI BILI U DRUGOM STANJU? VOLONTIRAM KOD JEDNOG NEUROPSIHIJATRA, PA BI ČOVEK HTEO ČUTI I MIŠLJENJA NEPRISTRASNIH :)

(ko se boji vuka još, nek slobodno odahne...divljač je izostavljena u priči, akoli se oglasi kroz komentare, autor ne snosi nikakvu odgovornost za posledice po čitatelje istih.. )



"- Trebala bi unovčiti taj osmeh od milion dolara.

- Više će vredeti ako ga poklonim onom psu.

- Kom psu?

- Onom andaluzijskom, sa južnim vetrom u očima.

- Ma kakvi, obična seoska džukela.

- Ne, samo prolazi kroz krizu identiteta.

- Ko što rekoh, prava džukela.

- Zašto to misliš?

- Pa, zar ne vidiš kako ponizno maše repom dok mu bacaju mrvice sa kariranog stolnjaka? (doduše lepo dekorisanog, ali ipak su to samo obične mrve)

- To je zato što još uvek ne zna za bolje.

- Ne, to je zato što ne želi bolje.

- Želi, samo se boji.

- Ma nemoj. A čega se to boji?

- Da vidi, čuje i oseti.

- Ma jel? A šta to?

- Intrigantni ples andaluzijskih žena,rezak zvuk kastanjeta i zavodljiv miris slobode.

- Aha. A kako ga misliš osloboditi straha koji ga opseda čitav pseći vek?

- Pokloniću mu osmeh.

- Kao da će ga uopšte i primetiti.

- Itekako hoće.

- E, sad već počinje da me nervira ta tvoja naivnost. Uostalom, kako si tako sigurna da će taj facijalni grč dotaći dušu jednog avlijanera?

- Iz jednog jedinog razloga.

- ????

- Ne može se kupiti ni za milion dolara. "

Astrolozi ga pravdaju lošom konstalacijom planeta.

Psiholozi objašnjavaju Jungovom mapom duše.

Etnolozi ga pripisuju pripadnošću pogrešnom plemenu.

Meteorolozi otpisuju lošim vremenskim uslovima.

Genetičari traže grešku u hromozomima.

Vidovnjaci prizivaju porodično prokletstvo.

Statističari računaju procenat njegovog saniranja.

Pragmatičari mu umanjuju moć uticaja.

Prijatelji ga ublažavaju nepresušnim strpljenjem.

Neprijatelji izazivaju hraneći svoju sujetu.

Ona

Ne pravda

Ne objašnjava

Ne pripisuje

Ne otpisuje

Ne traži

Ne priziva

Ne računa

Ne umanjuje

Ne ublažava

Ne izaziva.

Ona živi sa njim.

Do poslednjeg daha.

U iščekivanju pobednika.

I završnog udarca.

Neutaživom setom proždire kilometre,

hraneći gluvo pseto u meni,

koje i dan danas u noćima punog meseca,

laje na učmale perone i brze vozove,

što odnose sobom nečije tuđe sudbine.

Možda bih svaku od njih mogla i svojom zvati.



Razastri me u nedogled, uzavreli vetre,

potirući prošlih života seni,

na škrtu mapu dlana ureži liniju što preseca

propuštene vagone i neotkucane lozove,

i strpljivo kroti mučni vrisak tišine.

Bez vetra i prašine ne sme se bivstvovati.





Zauzdaj mi divlje misli, prevejani etre,

predajući čergi pravo da oceni

za koje su drumove rođena sva njena deca,

pa oslobodi nemir da svoje staze dozove,

a opori ukus zore ispija bez gorčine.

Šum daira i večite lutalice uvek će postojati.

Ne može se crnim konjem na sopstvenu kraljicu,

(tako makar tvrdi Fišer Bobi)

dok kralj zazire od lovčeve seni,

a pioni prodaju poslanička mesta

za šačicu diplomatskog imuniteta.

Topovima tek kvarna rokada smeta.

Uveriti šaha da kanonada presta,

da pat(inu) vernim lakejima smeni.

Al lovac svu zaštićenu divljač po(ro)bi

snevajući kako kraljevski pogubiti rugalicu pticu.



(Matirani šah u poslednjem trenu povuče remi sa stola,

proglašavajući ponosno pat poziciju.)

(Retko rešavam rebuse. Radije (p)rovarim Rani_san).



Rasprodaja rariteta:

Ručno restaurirana rutina.

Retko raspisani rok(ovnik).

Rano raštimovani Rahmanjinov.

Rado razbijeni rikošet.

Rosom razblaženi rozbif.

Rođenjem razbaštinjeni Rokfeler.

Ruinirani rokoko razmeštaj.

Razoreni rajski rekovalescent.

Rentirane Raskoljnikove rublje.

Reverzibilna rak rana.


(Raspon raširenog radijusa rastapa radijane.)



http://www.youtube.com/watch?v=tR_i0sKWKEA

Sanjam stvarnost satrvenu sivilom sutrašnjeg sutona.
Sahranjuješ sopstvenu senku satanizacijom Sunčevog sistema.
Strah satire svaku sumnju suicidalnom samoživošću.
Samoća snishodljivo simulira stvaranje sakatog savršenstva.
Stvoritelj sedi skrštenih stopala,
sećajući se Sokratovih sledbenika.
Spašavamo se sami,
somatskim simptomima sopstvenih strahova.
Stani!
Slušaj.
Sakrij se.
Stradaj.
SAM?

http://www.youtube.com/watch?v=twwtAFFsfXY

Predano podstičem pekatofobiju.
Pored prstohvata povijenih poraza,
potureno pravilo prvenstva .
Pravo pred ponor.
Pokošena prvom petparačkom pričom.
Prodana poslednjem pijanom pajacu.
Presečena perfidnim paunovim perom.
Podatna Pandora.
Početi početkom.
Pleonazam???
Pravda???
Potreba???
Prevara.
(Postavljeno pitanje pluta pepeljarom. Punom pikavaca.)

Lako se daš zavesti, kažu.
Ali ja to ne umem.
Jer, tek (se) učim vezivati jezikom
trešnjine peteljke u Gordijeve čvorove,
dok sanjarim o virtuoznim Kazanovinim prstima,
koji vešto ispiraju iskonski greh
sa oltara vulkanskog Venerinog brega
prečesto (de)gustirane venecijanske udovice
(a samo pre par godina bih je (ne)dostojno
ugostila epitetom- sredovečna).
(Greška u koracima me odvodi dva sprata niže
odakle svakodnevno nečiji drugi (?) prsti
beskrupulozno porobljavaju tišinu
Ludvigovom Mesečevom sonatom…
A ja se pritom uvek zapitam
Koja nijansa plavog somota bi ostala
Nakon njegovog izvođenja Geršvina
Na mojim nenaštimovanim
I sopstvenim ritmom (za)vođenim dirkama.)
 
Teško se daš zadržati, slute.
A ja se profesionalno foliram da ne razumem.
Dok iskrsavam u jedinoj cenzurisanoj sceni
iz plodonosnog opusa Rudolfa Valentina
isprepletanih nogu i ukrštenih pogleda
u dostojanstvenoj borbi osmišljenoj
kao “tužna misao koja se pleše”
sa prefiksom LIBER.
Ima nečeg uzbuđujuće intrigantnog
u tim nemim, odsečnim pokretima
i blanco-negro iskristalisanoj koreografiji
gde pobedniku sleduje jedini koloritni detalj:
vapaj večnosti iz istrgnutog irisa protivniku.
(Ime ruže je ubačeno radi odvlačenja pažnje
nedovoljno fokusiranoj publici
neslavno ispaloj iz konkurencije
Već u prvoj polovini filma.)
 
Ne stignem se kad usidriti, šapću.
A ti daješ voljno svim mojim nemirima.
Nehajno bacaš dve karte u jednom pravcu
za krstarenje po noćima punog Meseca
pristajući na sve kompromise
kojima se možemo ograditi u sledećih par sekundi.
Dok čekiramo let u poslednjem trenutku
zbog čega se pravim da ne primećujem
da iz mog ručno osmišljenog prtljaga
pokušavaš prokrijumčariti sveto trojstvo:
Mona Lisa's smile
Bette Davis eyes
and Houdini's fingers?

Ukus soli
prokrijumčaren niz optrčana bedra
nagriza baršunastu teksturu
izatkanu vekovima unazad
sa dekodiranim ciljem
da u jednom jedinom trenu
krene parati se
i parati se
i parati
i.....?!
 
(Na kojekakvog nalazača klupka
iluzorno je računati
u doba popularne globalizacije.)