Dnevnik jedne kućanice

Daklem, sto godina poslije zadnjeg posta, hrckica ima puno novih stvari... nije više u dalmatinskom zaleđu, sad je u moslavini.. ali isto ne može na red do kompijuktera, nema inspiracije, nema vrimena... i dalje traži izgovore za nepisanje bloga. i ide joj.
 

Evo sam primijetila da neko vrime nisam baš pisala...
Eto, samo sam tila obznaniti to što sam upravo shvatila.

Sinoć smo kolegica s posla i ja pratile dicu na tečaj engleskog i s nama je bila i njezina frendica. Kako triba sat vrimena čekati da dici završi sat, otišle smo na kavu u Gradsku kavanu. Cilo vrime su se cerekale na neke svoje interne fore, sve nekakve aluzije na seks. Društvo za šankom i konobarica su stalno pogledavali za naš stol i valjda se čudom čudili našim individuama dok je Thompson u pozadini svirao. Možda mi je tribalo biti neugodno zbog tog debilnog društva. U početku i je, priznajem. Ali nakon svih sr... ružnih situacija i događaja koji su mi se nakupili, doprlo i meni do uha ono:"Pukni, puško, poludit ću...", tako da sam se uključila u razgovor i na pitanja kolegice da kako ja to uništim svaku metlu na poslu, da što ja to radim s njima, odgovarala onako kako sam znala da ću razgaliti srdašca njihova. Ne znam jesam li uživala gledajući kako svojim histeričnim cerekanjem prave budale od sebe ili mi je samo bilo drago da bar nekoga mogu malo razveseliti. Ili sam samu sebe uvjeravala kako ima i glupljih od mene. Kako bilo, bilo mi je lakše nekako. Fala, Marko!

Opet sam se učlanila u knjižnicu. Samo zato što mi je je portir tamo di radim diga tlak malkice. Ja ga pitala radi li knjižnica, a on će meni: "Radi. I kažu da samo Vas čekaju." Naime, ja sam čistačica, a on portir, dakle, viši na ljestvici vrijednosti. Srića njegova što sam ja fina i pristojna, pa mu nisam na isti način uzvratila. A da nisam fina, rekla bi mu barem nešto kao konju-jedan-nepismeni-tulavi-debilu-debilni-ne-znaš-di-si-šupalj-dok-prstom-ne-napipaš, ali suzdržala sam se. Ali vratit ću ja njemu jednom kad opet počne pametovati i prosipati mudrosti svoje. Na svaki njegov prastari olinjali bosanski vic ili poslovicu bubnut ću mu jednu latinsku poslovicu. Na tečnom latinskom. Ako se tog trena ne sitim neke prigodne, bubnut ću ga barem metlom. E.

"Svaka žena obožava fašista,
 
Čizmu u lice, životinju
 
Životinjsko srce životinje poput tebe..."
 
                                       S. P.

Pregorila mi žarulja u boravku:((  Što sad? Dućan ne radi... a da uzmem onu iz hodnika, domislih se ja pametno... probam tu iz hodnika, umrla i ona. Probam vratiti tu u hodnik, možda samo tamo oće raditi, navikla nekako...ne radi. Pa probam opet s onom iz boravka, možda će ona svitliti u hodniku. Oće!
To ja onako u kratkim crtama, da ne mislite kako plavuša ne zna prominiti žarulju. Ustvari je to trajalo puno duže. Dok ja dohvatim uopće do gore, kolika sam, priznojim se pet puta. Pa dok sam se još domišljavala koju žarulju i di...pobrkala i žarulje i grla i jagode. Tako mi evo i milijunaš prođe, a ja baš mislila zavaliti se isprid televizije i heklati. Mislim, televiziju mogu gledati, ali kako ću heklati? Kako?! Šmrc, plač te jauk....

To bi ja zato da ne pomislite kako su svi moji susjedi neke čudne ženske s malkice paranoičnim ponašanjem. Ma, nisu! Evo, naprimjer, imam za susjeda jednog dečka. On vam inače ne živi tu, samo dođe kod sestre na nekoliko dana. Visok, crn, mlad, zgodan... moraš se okrenuti za njim, oćeš nećeš. Samo što se on baš ne okreće za starijim ženskim osobama, ipak su njemu 22, a mi sve oko 28, 29, 30... Više voli da ga mlađe gledaju. I tako, kad zna da bi mogla naići koja sedmogodišnjakinja iz škole kući, on se prošeta po stubištu. A bi' će da ga ubi ova sparina, pa se i skine. Skroz. Pa se on tako prošeta da curice gledaju što on ima. Možda ipak nisam bila fer kad mi je nekidan mala došla začuđena iz škole i rekla da je vidila na stubištu golog muškarca, a ja izletila van, vidila facu ka od majke rođenog i zvala policiju.
Evo ga već danima ne viđam, pitam se zašto. A i sestra njegova me nekako mrko gleda, vidim ja, ova me neće zvati na kavu.

...bez inspiracije :))

Danas sam se malo priupitala kako li ja to izgledam kad se susjeda onako pristrašila od mene. Virnuh u ogledalo da me nije možda mali ulipio špinatom po licu dok sam mu davala ručak. Ili je mala isprobavala nove tempere po mojoj kosi, a da nisam skužila. Ili da me muž noćas spašavao od komaraca mlateći ih po meni, pa ostali tragovi. Ništa. Čak je i kosa bila svježe oprana i uredno izgelirana u zrak. Nemam pojma što je susjedi izazvalo onaj prestravljeni grč na faci dok sam izlazila iz stana i kucala drugoj susjedi na vrata. Sva se nekako uzvrtila, amo - tamo, pa krene nazad u stan, ali shvati da ga je zaključala, pa krene niz stepenice kuda je i bila u početku krenula, da bi na kraju izbezumljeno potrčala stepenicama na gornji kat. Svašta. A nije njoj dobro, vidim ja. Tako mi je i kad nosim smeće, a ona mi ide ususret. Kako joj se približavam, ona se toliko stisne uza zid, sve bi čovik reka da to i nije živo biće, da je to nekakav mural na zidu ili takvo što, onako, u Munchovom stilu. Ja u početku mislila da je žena uredna, ne voli se dirnuti smeća, boji se kakve boleštine i to. Ali nekad mi baš bude fora gledati što će, pa se ja onako lipo oduševim:" O, susjeda! Pa di ste, kako ste, kako mala?" Ajme, da je vidite onda. Sve gledam, evo će zaplakati od nemoći - iza nje zid, isprid ja s veeelikom vrićom smeća ( fala Bogu, malom dobro rade probava i mjehur, pa sve puca od punih pampersica).
Ona vam inače radi u pošti. Baš sam nekidan išla poslati nešto prijateljici, pa sam vidila da nije samo ona tako šumasta. Možda taj posao malo čudno djeluje na ljude, što li. Dakle, stojim ja tako isprid šaltera i čekam da mi simpatična teta poštarica zalipi markicu na kuvertu i uzme pet i po kuna. Gleda ona mene, gleda pismo, pa ga važe onako znalački u ruci. Ja već mislim kako će onako odoka reći dvajstosamzarezčetrnajstgrama, djeluje mi tako iskusno tamo iza šaltera. Opet ona mene pogledava, a meni sve nekako neugodno. Gledam, pristojno sam stala, ruke na vidljivom mjestu, primakla se malko onim rupicama na staklu da me bolje čuje. Pita ona:"Jel markice za Hrvatsku?" "Aha", rekoh ja njoj. "Pet i po kuna." "Izvolite." "Hvala." "Molim. Doviđenja."
Pa dobro, mislim se, što bi žena morala znati di je Krapina.

Traži se kuharica, spremačica, mužu žena, dici mater. I jednosmjerna karta za Zanzibar.

Evo će ponoć. Ići leći ili ne, pitanje je sad...

čulo se buć bać boć
palo je sunce u jadransko more
čulo se buć bać boć
palo je sunce pala je noć

stani malo pogledaj me ti
u mojim zjenama ćeš sebe vidjeti
to nije odraz to je istina
to je ljubav što nas sebi doziva
uvijek sam bio samom sebi dovoljan
a tek sad vidim da pola bio sam
taj drugi dio donijela si ti
i sad se ne mogu od tebe dijeliti
i sve ja imam samo kada ti si tu
a kad te nema samo ti mi ostaješ
i sebe pitam da li sada sam u snu
i tek se budim sad po prvi put
i možda ludim jer što te više gledam
to te više nikom ne dam ja
tvoja ljepota što s neba dodir je
iz mene gura sile dosad skrivene
i dok te ljubim topim se u bunilu
na moje usne čudne riječi naviru
moje tijelo tek uz tvoje osjeća
moja jutra tek uz tvoja nose dan
u tvome osmijehu čujem i svoj glas
i cijeli svijet tu je samo radi nas
 

Baš je super gledati nogometnu utakmicu. Ima li ičega lipšeg od njihovog trčkaranja po travi zelenoj (usput, zašto na nogometnom terenu nema one ploče s natpisom:"Ne gazite travu!"?), pa kad netko zabije gol i skine znojnu majicu pokazujući pritom prsa junačka. Pa ono kad protivničkom igraču kaže "biiiiiiip" (ne čuje se, al ne triba velikog truda da mu pročitaš s usana). Pa ono kad se tapšaju po guzama. Pa zašto ja pored tolike lipote ipak ne volim nogomet? Je li to možda zato što sam u osnovnoj imala ne baš dosjetljivog nastavnika tjelesnog koji nas je svaki (SVAKI!) sat tjelesnog tjerao igrati nogomet? Pošto mi je još tada bilo besmisleno to ganjanje lopte, ja bih stajala i gledala bajame uz igralište jesu li procvali i, ako nisu, kad će. Pa bi se on derao na mene. Onda ja više ne bih gledala bajame. Gledala bih u cestu i brojila koliko će proći plavih auta, koliko crvenih, koliko žutih... Onda bi njegov izbornički mozgić ubrzano radio:"Nije za napadača, nije za središnjeg braniča u linijskoj obrani, nije za... a da bude vratar?" I tako sam ja bila najčešće na golu. A ispod igrališta nizbrdica samo takva. Kad netko zapuca na gol, a ja opet u nekom svom svitu, lopta bi skakutala po obližnjim vrtovima, ma, milina za gledati kako skače okolo. Svima osim golmanu koji mora odskakutati po nju.

- Mama, ja sam danas bila u kazni.
- Da? A zašto?
- Ma, bez veze. Učiteljica kaže da previše brbljam. Ali ja uopće nisam brbljala, a ona me stavila u kaznu. I nisam ja kriva, Ivan je kriv. On je stalno zločest i uvik napravi neku schweinerei, pa bude u kazni. I danas je. Pa je on sam izašao iz kazne, pa sam ja samo rekla učiteljici, pa je ona meni rekla da previše pričam. Onda sam ja Ivanu objasnila da ne smije sam izaći iz kazne jer mu nije učiteljica rekla da može, a on me nije poslušao. Pa sam ja opet rekla učiteljici i ona mu je rekla da se vrati u kaznu. Ali on je opet sam izašao, pa sam ja to rekla učiteljici, a ona je mene stavila u kaznu. Das ist so ungerecht, mama. Nisam ja bila kriva, Ivan je kriv. Zašto ona kaže da ja puno brbljam i stavi me u kaznu, a ja uopće nisam brbljala, jel mi vjerovaš?