APOKALIPSA-RAGNAROK-SMAK

Ona ima zgodno dupe. Al na onaj drugi neki način. Ne znam to opisat. Njeno je dupe posebno (uostalom kao i brojne druge stvari na i u vezi s njom). Njeno dupe ima neku osobnost. Kao nekakav zaseban stup, koji stoji van cijelog konteksta, ali ipak u njemu.
Danas nisam rječit. Fali mi slova za prenijet vam predonsti njenog dupeta nad ostalima. (razmišljaj jednostavno T., pa će ti doć ideja neka već)
 
….
 
To je recimo kad hodate pored nje i zagrlite je. Pa uz stranicu njenih rebara spuštate polako dlan prema obroncima dupeta. To radite nesvjesno. I onda taj dlan kad tamo dođe, jednostavno se zalijepi za njen bok-tj. početak dupeta. I tamo stoji kao da je s njim srastao. Kao da je oduvijek na njemu ležao.  I onda taj sklop vaše ruke i njenog dupeta odiše nekom mirnoćom.
Ono se ne migolji. Ne vrti se i ne opire vašoj ruci. Kao na razglednici. Ona je modra laguna. Vi ste brod. Vaš dlan predstavlja sidro. Koje leži na temeljima te lagune.
Čisto. Bistro.

Vlak. Ću-ću. Udobno smješten, preko dvije sjedalice, proučavao sam jednu bananu. Na njoj je, osim BONITA, još svašta nešto pisalo i crtalo. Rebus neki. Ne idu mi rebusi. Odložio sam rebus u torbu i odlučio o tome razmislit nešto kasnije, dok se budemo vozili.
Vagon je bio pun preplanulih ljudi s velikim torbama koji su mirišali na Dalmaciju. Pomislio sam, sigurno će pored mene sjest neko, tko ima sobom novine neke, il strip još bolje. Il ništa, al je bio na moru, pa ću ga pitat kak mu je bilo.
Ništa od toga. Do mene je došla neka bakica. I da kak nema gdje stavit svoju torbu, jel bi se ja htio pomaknut do prozora, a da ona sjedne do prolaza, jer da štajaznam zašto…
Baka je obukla džamper i izvukla neku deku i pokrila se istom. Okrenula se prema meni i rekla:
-         Nate, prošli sam put sjedila pored klime, pa sam se sva smrznula.
-         Paaa, da, hm, osjetljivi ste. Treba se pazit.
-         Ah, starost.
 
Neki tip, blizu nas, izvukao je debelu knjižurinu na kojoj je pisalo OTOMAN EMPIRE. Rado bih mu mrknuo tu knjigu na jedno dva sata, kako bi stvorio petstoljetnu distancu između sebe i suputnice. But, to na avail. Lik je spremno zgrabio knjižurinu i zadubio se u text. Mora da je zanimljivo, pomislio sam, a kako i ne bi, jer naš je vlakić već prolazio nekadašnjim rubnim područjima otomanskog imperija.
Baka je bila neumoljiva.
-         Recite, pa što se to događa kod vas u Osijeku?
-         (samo to ne). Ništa gospođo. Kod nas se vrlo malo toga događa.
-         Pa znate, Glavaš i to sve skupa.
-         Znam Glavaša i to sve skupa.
-         I što će bit, što vi mislite?
-         (pravio sam se da razmišljam) Pa il će ga optužit, ili neće. Pa će ga il uhapsit, ili ostavit na slobodi.
-         I ja tako mislim.
Vidio sam da će mi baka sludit um, pa sam se ustao i otišao u odjeljak za pušače. Razmišljao sam tamo o Duhu monsunske šume. I bio mu zahvalan. Da njega nije bilo, tko zna kako bi sve završilo. Vjerojatno jutros NE BI doručkovao. Ako se ikad nađete u potpunom mraku, okruženi raznim reptilima i gamzovima i drugim nokturnim životinjama koje baj d vej, uopće ne vidite, nego tek nazirete njihove siluete, znajte da je Duh vrlo blizu. Mogao bi vam se prišuljati. Mogli bi i osjetit njegov dah na svom vratu, a on bi mogao tiho reći:
-         Ajde, uđi malo….
Pripazite. Ako vam se to dogodi, stvari više nikada neće biti iste.

Sreo sam ga jučer. Nismo se vidjeli tri godine, a prije toga još dvije, a prije toga čitavih deset.
Otišao je iz grada davno, još prije rata. Otišao je lutati europom.
A bio je najljepši klinac naše generacije. Mi smo to dobro znali. Cure su ga jednostavno obožavale. Prelijep. I kao svi prelijepi ljudi, to mu je oduvijek bio glavni adut, što je elem, prouzrokovalo i neke manjkavosti, al tako to biva.
Uglavnom sad je manje lijep i bitno pametniji. I skroz drag čovjek. I otvoren. U nekih tri sata koliko smo sjedili i pušili, ispričao mi je par crtica. Od života u Grčkoj, do života u Finskoj.
Atena, devedesetih. Imao je tam neku curu, potpuno nenadjebivu. Model neki navodno. Jedina grkinja prirodno plave kose. Nadnaravno bogata k tome. Posesivna i sve to skupa.
Živjeli su skupa i svađali se. Ona je radila negdje, na nekom kul mjestu.Kad god bi dolazio k njoj, on bi se najavio. Taj put nije. Po izrazu njenog lica, skužio je da nešto ne štima. Ona se sva unezvjerila i pokušala ga otjerat s nekim glupim izgovorima.
Došao je uskoro taj drugi neki. I drito na nju. Heej, di si ćao,i sve to.I sjeo za šank. Bilo je očigledno da čeka nju. Neki jetseter, Sav u dizajnerskoj obleki, svi ga ko nešt gledaju. On u bijelom. Običan peder, shvaćate.
I ovaj moj balkanac, zalije svoju ribu pivom po faci i pokupi se iz lokala. Nastala neka galama. On izjuri van ljutito. A bundeva za njim. On preko ceste, ona slijedi. Viče. Da stane da čeka, da ovo ono.
Zamaknuo je za ćošak. I stao. Čuo ju je kak dolazi i vrišti. ŽBAM!! pa još jean šamar.
Tu ona ko nešt da će reć: ŽBAM. Nokaut. I cipelom.
Pomirili su se istog dana. Ona zato jer ga kao voli. On zato da ne završi u zatvoru. Za popizdit. Živjeli su skupa još mjesecima.

brakorazvodno stanje stvari...(čuj mene, kao da sam se šesput razveo)
svi smo mislili da su jedno za drugo. furali su 15 godina prije vjenčanja. 15 godina! I sve pet ,ima se prekrasni bebač, veliki stan, imaju se tate i mame s dost love, ima se šljaka.
I uglavnom. razvod. onaj neki gadni, pun svakodnevnih svađa, te da ko će koga isplatit blabla...
On ostaje u stanu. Ona povremeno dolazi po stvari. Odnijela je: Kuhinjske krpe, ručnike, štednjak, frižider, TV, DVD, PC, zavjese, strgala karnišne, sav namještaj, ostavila je samo parket i zidove.
Aj sve to. Al uzela je i sve igračke. Sve do jedne.Ni jednu jebenu lutkicu nije ostavila.To je groteskno.

je ono kad vas tjera saznat što je u kutiji ispod bora, a još nije Božić.
Il kad dobijete zanimljivu anonimnu poruku, pa si mislite od koga je.
I kad dobro napišete pismeni, pa čekate ocjenu.
Da vidite koliko se može popit, prije nego se padne u nesvijest.
Kad provirite iz rova, da vidite odakle pucaju.
Kad prvi put poželite dodirnuti ne maminu sisu, sa svrhom ne hranjenja
Kad stavite asa na dno špila, a on nakon presijecanja i miješanja ne završi kod vas.
Kad gurnete mali metalni ključić u električnu utičnicu, jer promjer ključa odgovara promjeru rupice.
Kad vam netko kaže da vas želi upoznati, a vi njega isto.
Kad stanete na željazničku šinu, dok na drugoj stoji vaš frend, pa stojite dok nadolazeći vlakovođa ne poludi, il dok se jedan od vas dvojice ne makne prvi.
Mogao bih ovako danima. Zapravo ima raznih znatiželja, a neke od njih su potpuno nepotrebne i štetne.
 

gladni, al baš full gladni, a to ne želite bit
postoji jedna vrlo učinkovita metoda kako riješit taj problem.
Dakle sve što je potrebno da vas prođe glad, bez da jedete, je da prodavačica u pekari ima grube, ružne i prljave prste.
Odbacit ćete kiflu, perecu il što god da ste kupili u kantu za smeće i gadit će vam se sve neko vrijeme...

čovjek.
Po drugi put. Iako ovaj noćašnji put, smatram prvim.
Jednom me prije nacrtao Stipković, al njemu se to platilo, te se meni poklonilo, tako da se to ne kvalificira.
Osim toga, pred Rudijem sam sjedio, a on me crtao.
Noćas sam nacrtan na daljinu. Dalekometnom tehnikom.
Tek jutros sam shvatio što znači mačka, a što reptil. I kako to izgleda kad sam ja u pitanju...
p.s. i definitivno sam u fazi mijenjanja mišljenja o međuljudskoj komunikaciji via tipkovnica, što pisijska što telefonska

Jutro. Ne pada mi napamet ustat se u pet. Ne samo meni. Cijeloj spavaoni.
Kad si stari vojnik, čak i dežurni imaju poštovanja prema vama. Ne upadaju u prostoriju urličuči USTAJ VOJSKO, nego samo upale svijetlo i vele: Dobro jutro.
Mrljavili smo tako svak u svom krevetu još neko vrijeme. Kasarna se budila. S nižih katova čuli smo uplašene guštere kak izlaze na jutarnju gimnastiku.
Osim toga, bio je četvrtak. Toga sam dana trebao ići kući na vikend. Osjećao sam se sjajno.
 
Oko pola šest, u našu je spavaonu upao neki vodnik. Šta je ovo sunce vam jebem?! Diž se!! Alo! Ustaj! Ajmo! Vojnik tantralover! Vidim da si budan, ajmo na noge, fiskultura Brže…galamio je vodnik i drmusao mi okvir kreveta.
Okrenut leđima rekao sam:
-         Druže vodniče. Ne mogu. Boli me glava…
-         Kakva glava sunce ti jebem, ustaj odmah!
 
Mrzovoljno sam ustao iz kreveta. Otvorio sam svoj limeni ormarić i iz njega izvadio plastične papuče i bacio ih na pod. Vrata ormarića zalupio sam i u istom trenutku se sagnuo po papuče….ali vrata su se od udarca odbila nazad pa se onaj mali limeni kružić kroz koji se provuče lokot susreo s mojim čelom. Osjetio sam oštru bol i krv mi je potekla niz lice. U vražju mater, jel se moram ozljedit baš danas kad idem kući…
Na hodniku nas je taj debilni vodnik čekao i požurivao. Izašao sam zadnji iz spavaone, držeči ruku na čelu. Kroz prste mi je tekla krv i bio sam sav umrljan. Kad me je vidio, promijenio je izraz lica…
 
-         Vojnik tantralover šta je s tobom?
-         Druže vodniče, rekao sam vam da me boli glava.
 
Krv je ubrzo stala. Ali mi se na čelu pojavila ogromna oteklina. Jebote, što ću sad, trebao bih u stacionar da mi to zašiju. Ali, ako odem u stacionar, onda nema kući kuiš, a to nikako ne mogu dazvolit.
Problem je bio u tome što smo prije puštanja kući obavezno morali proći postrojavanje, pregled, te moralno-politčki govor o uzornom ponašanju vojnika izvan kasarne… Ako mi vide brijeg na čelu, garantirano ne idem doma.
 
Od jednog glavonje iz moje čete, posudio sam kapu. Nabio sam je na glavu i malo prema naprijed, tako da mi je bar djelomice pokrivala ranu.
Kapetan je održao govor i podijelio nam dozvole za put.
 
-         A ti tantralover, trkom kod ekonoma po neku manju titovku. Nemoj da pred ocem i majkom sramotiš četu s tom šubarom, pa na šta to liči!
-         Razumem, druže kapetane.
-         Ajd sad, svima sretan put i ako vas nema do nedelje u 22, ne čekajte me ispred bataljona nego ispred zatvora.
 
Jebi se glupane. Ha.
Ukrcao sam se na vlak, i za nekoliko sati stigao sam kući. Starci nisu znali da dolazim. Skočili su od sreće, kad su me vidjeli. A onda su se prenerazili, shvativši da im je sin postao čovjek-slon. Ispričao sam im genezu moje jutrošnje ozljede. Nisu mi vjerovali.
I danas, na jednoj od onih paralelnih bora što ljudi imaju na čelu, ja imam ucrtan mali X.

slušam
I dođe mi žao. To je najveći bend svih vremena koji nikad neće imat rijunjon. Svi su pomrli.
Ivan, pa Milan, pa Bojan i na kraju Margita...
Magi. Kak sam ja nju volio.
I sad se ovi neki VATRA furaju na njih. gledao sam ih prije mjesec dana .
ma.< (...) ovak je zamišljam kurac na sisi
to je isto ko kad čitaš nečiji log pa misliš da nešto znaš o njemu...

Love making is physical.
And so is its laguage
Suck, cock; fuck and prick
are not bad words.
used in a bedroom by lovers,
to describe parts of the body
and sexual acitvities,
they are very proper indeed,
and they distinctly enhance sex.
veli neka gospođa u pjesmi koju upravo slušam

Da ga nemam, nikad ne bih znao koliko je recimo sinhronizirano plivanje očajno nezanimljiv i glup sport.
Tko se uopće bavi sinhroniziranim plivanjem? Kao čuj mala, preniska si za plivačicu, nemaš muda za skokove, ajd ti onda probaj to...
Gledam te neke cure koje se time bave. Kad prilaze bazenu ko da su od gumirane plastike. I onda se bućnu u vodu i batrgaju se par minuta. Izvode kretnje ko da ih ždere morski pas, a one se otimaju.
Aštajaznam, taj sport nema nastupe u pojedinačnoj konkurenciji. Jer, jebiga onda taj sport ne bi imao ime. Il bi se zvao batrganje pod vodom i iznad.

šetam se...
i ništ.
sam se tak šetam
aa morat ću popodne kupit neke kablove i utičnice i grla i igrat se sa strujom. Valjd ću znat to sve spojit. A moram spojit neke stvari koje se zovu propaljivač i prigušnica i još svašta nešto.
Nije da se bojim struje.
Ali ako se kojim slučajem nađete goli u kupaonici, a partnerica vam gola sjedi na veš mašini koja je uključena...zaboga ne dirajte je slučajno vrhom spolovila po bedru.
To učikovito poništava erekciju i spriječava koitus.
I boli.

smajlići su čista stenografija.
U srednjoj sam školi imao stenografiju kao predmet. Stenografija nije uopće loša vještina. Bila. Do pojave diktafona.
I dok smo crtali te kukice, šarafe i krivuljice i svašta to, palo mi je napamet da za koji kurac to uopće radimo.
Pa sam digao dva prsta. I obrazložio svoju ideju.
Profesorice, ako je vaša godišnja plaća cca 50 000 kuna-dinara, rećemo netto plaća. Za te se pare može kupit 160 diktafona. Štoćereć, pet razreda vrhunskih stenografa godišnje. Osim toga, mi bi klinci mogli ta dva sata tjedno iskoristit za nešt pametnije, a i Vi bi imali više vremena.
Shvatila je to osobno. I zaključila mi komad.
Od onda se ljutim na stenografiju.
nedugo zatim, imao sam sličan izlet na satu ONO i DSZ. Jer a za koji kurac to moram sve slušat kad ću ionako morat ić u vojsku, a i zašt bi cure morale pucat iz tandžare, pa hodat po gradu plavih ramena i slomljenih ključnih kostiju.
Opet zaključena bomba.
Zaustio sam nešto na satu marksizma. Onda sam stao i lupio se po ustima. Nitko nije znao zašt se Mr. T lupa po blanjama iz čista mira...
tri komada su tri komada, pa najesen nek te tata jebe...pragmatično sam zaključio i zavezao žvalavu gubicu.

Ako se kojim slučajem nađete u situaciji da se bavite prevođenjem, a pritome ste prisutni na poslovnom ručku, doći ćete do jedne strašne spoznaje.
Naime, bez obzira koliko ste zapravo gladni, ručak koji se posluži vama je tamo samo da zadovolji vizualnu formu. Ne da ga vi zapravo pojedete, jer nemate kad.
Tak je bilo. Dok bi moj pukovnik poslodavac nešto pričao, njegovi bi sugovornici manđali i žvakali. Onda bih ja to preveo. pa bi onda oni reternirali, a Greg bi manđo. A ja opet visim. Ja sam u stvari pričao non-stop. jedva da sam stigao vode popit. I tu i tamo bacit tugaljivi pogled na biftek koji se hladio.
I što je još gore, u tom mi trenutku mozak stane. Ovaj jedan lik iz privredne neke nešto kaže amerima da će oni uz naknadu odvozit njihove fekalije. Jel iz tog logora di ameri žive...jebemu kak se kaže fekalije? Fekalije, fekalije, nemoš reć shit.
Uspio sam s usana jedno rezervnog prevodioca pročitat A U A E...mislimislimisliMr.T.jeboteživotmisli...natural waste!! živio
Poslije smo išli na još jedan sastanak nižeg ranga negdje u pizdu materinu. Al ja sam kao svoje odradio za taj dan, pa sam šetao po tom nazovi selu. Dođe do mene captain Carlisle da nek mu ja tamo čitam te plakate na ćirilici, i da se družimo malo...
Carlisle je tipičan bezmozgaš-westpointaš. Kuiš, on je naučio napamet neku skriptu o Balkanu i to mu je sveto pismo.
Došli smo nadomak neke trgovine-birtije. Iz nje je izašao naoružani čejen i mahnuo nam u znak pozdrava, te pozvao na piće.
Carlisle je u skripti pročitao da ak nekom balkancu odbiješ gostoprimstvo, to je strašna uvreda. Super.
Uglavnom, okrenuo sam onu plastiku na prsima di mi piše ime, naopako i ušli smo unutra. A unutra je bilo 20 četnika ko iz bitke na Neretvi. Jebomepas.
Nije mi problem prevodit na srpski: gde, fabrika, pesak, ne mogu se zajebat, pogotovo ak znam da mi život o tome ovisi.
Al sve super. Trkeljamo NBA, Jordan, Michael Jackson i to sve skupa.
-Oće amer pivo. Oće. Dali su mu gajbu piva.
-Oš ti pivo. Hvala ne smem dok radim. Dali su mi gajbu soka.
A onda se zakuhalo.
Neki tamo njihov vojvoda reče:
- Znam ja zašto se vi vamo došli. Da ubijate srpski narod...mali prevedi. Kad sam preveo, ovaj moj debil će sad kao nešto uzvratit, al vojvoda ga uopće ne sluša...
- Vi ste nas bombardovali, da vam jebem majku...mali prevedi. Mali prevede, ovaj moj opet da će nešto reć, al vojvoda ne da...
- Ubijali ste iz aviona našu decu, rušili nam kuće i mostove da vam..(shvatili ste)
Carlisle je skužio da je lagodna zajebancija long gone, i htio je krenut. Al mu nisu dali. Posjeli su ga nazad. Pa još jednom opet. Vojvoda je prešao je na mene.
- A ti delijo? Ti si Srbin?
- Normalno.
- A odakle si?
Živim u Beču, pa znate preko ambasade...
- Odakle su ti otac i majka?
- Od Sanskog mosta (ni danas ne znam zašto sam to rekao).
- Imam ja brata tamo. Živi na trgu V. Nazora, Jel znaš ti gde je to?
Mr. T jebem ti majku nenormalnu, koji kurac da sad kažem...ah sudbo kleta. Carlisle debilčina je upravo kontemplirao nad činjenicom da smo se toliko udaljili od našeg konvoja i da nitko živ od njegovih ne zna gdje smo mi, i da li nas traže...i da će mu uskoro ubit prevodioca jer se ovaj počeo znojit...
Uglavnom, ubrao sam da me vojvoda važe...
-Kolko ja znam, u Sanskom mostu nema takvog trga, al ne umem da vam kažem, nisam bio tamo jako dugo...
- Samo te proveravam.
Kroz prozor sam vidio patrolu vojne murije koja nas je išla tražit. Vidio ih je i debil. Ustao se. I oni su ga spazili na prozoru...
Bili smo spašeni. Poslije mi je rekao da nam ovo nije bila pametna ideja. To je bilo najpametnije što je ikad rekao.

kandžija moga djeda Marka tukla konje, ja nisam plakao.
Marko je bio prijek i strog čovjek. Prema drugima. Mr. T over here, mu je bio najstariji unuk, koji je uživao određene povlastice kod njega. Što mu svejedno nije smetalo da ne zaradi pokoju DENG-u s vremena na vrijeme.
Nego, konji.
Olga. Kobila. Crna kobila. To je bio najljepši konj na cijelom svijetu. I pametna je bila. Olga bi me uvijek pozdravila kad bi ušao u štalu. Okrenula bi glavu i mahnula repom. Penjao sam se na nju i skakao dolje satima...ona se uopće ne bi micala. Čupao sam joj grivu, gurao rukice u usta. Sve je trpila. Ponekad bih je opalio po guzici, tek da vidim hoće li se ritnut. Ništa. Olga the cool konj.
Manjcika. Olgin smeđi suprug. Sirotan je bio slijep. Olga ga je uvijek vodila. On bi samo slušao nju. Budući da je bio slijep, bio je malkice živčan. Propinjao bi se i mlatarao nogama uokolo. Tu i tamo se znao pošorat s djedom. Nisma volio Manjciku i bojao sam ga se.
Kad bi ih Marko upregnuo ja bih sjeo na kola pored njega i tak bi se vozili po poljima i po selu. Išli smo sto na sat. Djed je volio brzu vožnju.
Nekad, kad bi konji nešto zgriješili, on bi ih surovo opleo kandžijom. obično bi Manjcika bio kriv. Vukao bi na krivu stranu il tak nešt. Nikad nisam skužio zašto je Marko tukao i Olgu. Nikad.
Svejedno. Nisam plakao. Da ga vidim danas kako ih tuče, nisam siguran da bih spriječio suze u windowsima.