hodam kroz zidove

đonjam ja u svojoj malenoj kujni 3 sa 3. vani pada kiša kao luda, ali pada i u mojoj kujni..na pod sam stavio lavor, bure i jednu rajnglicu.. u njih padaju kišne kapi, koje prolaze kroz krovište moje sirotinjske izbe. slušam kapi kako padaju i odzvanjaju svojim ritmičkim zvukovima..najviše mi se sviđaju ove što padaju u rajnglicu..TUP-TAP, TUP-TAP, TUP-TAP, TUP-TAP.. krasno za čuti.. odjednom se zvuk u rajnglici promjenio na, TUP-TAP, TUP-TAP, TIP-TAP, TAP-TIP.. meni se drek u riti smrznul od straja..znao sam da to nije nekaj normalnoga. sigurno su vanzemaljci preuzeli oblik kišnih kapi i sad padaju u moju rajnglicu. brzo šutnem rajnglicu daleko od kuće, u pizdu materinu.. ako mi se išta gadi, onda su to Alieni u bilo kojem obliku..jednom kad ti ta gamad dođe u kuću, ne možeš se ti njih više riješiti. odem na krov, kuće razapnem par najlonskih vrećica od maxi konzuma i sjebem kišne kapi..sjednem opet u kujnu i shvatim da mi fali ono TUP-TAP, TUP-TAP.. osjetim da mi je život prazan bez toga, uznevereno se počnem okretati i meškoljiti na grubo istesanom tronošcu, i onda mi sine.. odem i samoubijem se dočekavši se iznenada iza vrata. uzmem luk i stirjelu i odapnem sebi ravno u srce. onda uzmem kuhinjski nož i nekako si odrežem glavu i šutnem tamo gdje je bila rajnglica..kad je moja krv potekla kujnom, meni je odmah bilo toplije oko srca..nema ljepše od vlastite krvi na zemljanom podu kujne..ako niste probali, probajte, znat ćete o ćemu govorim..

pahulje bijele, lagano su sjele. sve je bijelo..neka druga djeca trče ulicom i uživaju u bijelini snijega..pogledom ih pratim, moj sin nije među njima..u kući je toplo, a meni oko srca hladno..volio bih da je vani među ovom djecom, volio bih da me gađa grudvama snijega..volio bih da ga vučem saonicama po putu.. da se zajedno smijemo mojim budalaštinama, koje radim samo za njega, da ga nasmijem. da mu grijem one malene ručice, da mu radim grude, čarobne grudve kojima će me uvik pogoditi. možda se razljutim pa na sanjke stavim snjegovića, sinovu kapu i šal.. pa ću da ga vučem po ovoj bjelini i budem sretan, jer vućem svoje dijete i sa njim sam..kada se dovoljno istrčim i promrznem, pitat ću snjegovića na sanjkama da li želi da uđemo u toplu kuću i ugrijemo se..ući ćemo u kuću, znam da će se rastopiti kao i moja mašta o tome da je to moje dijete..kad zatvorim oči, sve je moguće. ako je to cijena, neću nikad više otvoriti oči..eto ipak sam pokušao da budemo zajedno..a snijeg i dalje pada..moj nos je stisnut na prozor, dječji smijeh se razliježe ulicom, samo u meni nešto vrišti,  nečujno.. čudim se da je još uvijek nečujni vrisak.. izaći ću van na snijeg i vrištat ću na glas.. možda ugledam male tragove stopala u snijegu, možda su to baš njegovi tragovi, koje čuvam u sebi.. možda će ipak doći, neću se maknuti sa prozora da mi ne promakne, ne bih si to oprostio..moram gledati u daljinu, ćini mi se da dolazi.. i neka mi nitko ne govori da je sad odrastao, da će doći velik, on je maleni otišao i maleni će se vratiti.. nisam imao veliko dijete, ne lažite me..
 
 
 

jednom smo ja i moj rob pišali skupa i vidim ja da on ima veći kurac od mene. pogledam ga malo bolje, lep kurac je imao, crni, dugi, debeli. ma cijeli je bio viši od mene, mlađi, snažniji, ljepši i teško mi to reć i pametniji..odmah sam mu zapišao obje noge zbog toga..ako ćemo iskreno, ja bih treba biti njemu rob, ali fala bogu, nije tako.. uzmem bič i ošinem ga po tom velikom kurcu. na pizda ti materina, sad jebi s njim ako možeš..rob u čudu, cvili jao, jao, drži se za dugi kurac i poskakuje..poskakivao je u ritmu valcera, a to me odmah podsjeti na lijepi plavi Dunav.. nekad je bio moj cijeli Dunav, ali mi ga zlikovci oteli..ošinem ga još jedared za ove suze za Dunavom.. pa zašto gospodaru, ništa nisam uradio..? mršš, jebem ti mater debilnu, kuratu, ti ćeš se meni kurčiti..nastavio sam ga tuć dok me ruka nije zaboljela. onda sam mu naredio da se dalje sam tuče i lupa kurcem u kamenje i trnje.. uto proleti šareni leptirić, ja se odmah raznježim i potrčim za njim. ali on se ne da uhvatit.. stoj leptiriću, naređujem ti da staneš, ali ovaj me ne jebe 5 %. brzo naredim robu neka ga uhvati.. ovaj ga učas uhvati svojim snažnim rukama i zdrobi.. ako tad nisam ubio boga u njemu, nisam nikad..satro sam ga.. e, nisam vam rekao, kupujem novog roba ili još bolje, robicu.. jel ima neki-a..obavezno mora imat malu ćunu ili biti bez nje..? dosta mi je moje zavisti..

u četvrtak je padala kiša. padala je pod nagibom od 47 stupnjeva, nošena istoćnim vjetrom prema zapadu, a na rubnim područjima, od istoka prema istoku..pljuštilo je kao iz kabla, tako da je drek dreka ganjao po cesti..ni gliste nisu van izašle. ja nisam imao cipele, a morao sam van u park, plašiti zalutale plavuše i ine bestidnice. nacrtao sam si cipele, rukavice, kišobran i brkove..osjećao sam se malo bolesno, teško je radit po svakakvim uvjetima, obućen samo u mantil..uhvatila me gripa, hunjavica, gonoreja, sida, sifilis, zanoktice, upala pluća i mala ćuna..na brzinu iskašljem sve te boleštine i izađem hrabro van..vani me već čekao susjedov mali od 7 godina. krenuo je mojim stopama i zaželio da ga uputim u tajne exebicionista. slatki dečko, bolje da ga ja nećem izućim, nego da završi na ulici. samo moram paziti da ne uplašimo njegovu mamu, i ona prolazi kroz taj park..mada mene poznaje po mojoj alatki, ipak nije red..zapalismo travu, popijemo po gutljaj pelinkovca gorkog i krenusmo na posal..hodamo mi tako i mene obuze sjeta.. tako sam ja sa svojim starim hodao u šumu. e da je moj sin za nešto, ovako moram tuđe dijete učiti zanatu. nek ide u pizdu materinu i ovaj sjeban život, dođe mi da se ubijem. sine, ostavi se karte i droge, kreni s nama u park, budi čovjek časnog zanimanja.. pih, stvarno jedan obićan, jebeni četvrtak.. ne znam zašto mi se stalno mota pjesma, samo za nju, samo za nju i pred boga bih stao, samo ona da je tu..a ne vjerujem u boga..postajem pederko, plači pičkica, šonjo..

neki dan sam bio kod zubara..ali kad idem do zubara, pazim da se taj zubar preziva Bedeković, da nema velik nos i madež na lijevoj strani lica.. ljude sa madežom se plašim. i poželjno je da nema velika stopala. ma sračkam, to sam prvi put bio kod zubara. sjedi, kaže on. sjednem ja. otvori usta, kaže on.. neću, kažem ja. otvaraj labrnju stoko jedna.. jel baš moram upitah ja..pa ne moraš, ali lakše mi je popravit zub kad zineš, odgovori striko zubar. ajde otvorim ja lalovku, ovaj turi glavu unutra i brzo izvadi..jel ti pereš kad zube..? ne baš, nisam još ni jednom..kaj je to problem..a u pičku materinu, to ti smrdi i ima hrane skupa sa malim životinjicama, za Biafru nahranit. ne mogu ti pronać zube..kaj nebudeš mi onda popravljao zub. super, doći ću ja opet tako..ovo nije ništa boljelo..a ne, hvala ti, nemoj više dolazit, idi nekom drugom zubaru. ako još jednom dođeš, ja mjenjam zanimanje i postajem vodoinstaler..e tu sam ga čekao..ajde odmah sa mnom, jebe me bojler, zaštopao mi se odvod i otišla mješalica na slavini..nagovorih ja njega i čovik ostavi zube, te je postao najbolji vodoinstalater u gradu, i to sve zahvaljujući mojim krnjim zubima..a zube ne perem i dalje, liječim ih alkoholom..pa imam ih još samo 4. da su fora lijepi i zdravi bjeli zubi, ja bih to već imao..

vrativši se s puta iz budućnosti, zaspao sam na klupi u parku..neka je djevojćica otvorila knjigu i ja sam iz nje ispao, tačno u jednu pikasovu sliku, pretvorivši se u plavu boju. bio sam nebo, gore visoko, bio sam more, jako duboko. bio sam dječak, plav kao more, plavih očiju kao nebo, bio sam plav, ali ne dovoljno plav, da njoj budem nebo..plakao sam plavim suzama, davajući slici plavi ton, želio sam da sve bude plavo, da budem sve prisutan, neka slika bude u znaku mene, u znaku plave boje..protrčao sam slikom i sve zaplavio, sjeo na ramu od slike i divio se plavetnilu. za moj ukus, još malo plave boje i slika bi bila potpuna..naručio sam plavu boju iz tvornice za plavu boju, uzeo grablje i zagrabljao još više plave boje.. tek tada je slika opravdala svoj naziv, plavo plavetnilo..uskoro su na izložbu došli svi, ama baš svi, spužva Bob, Karamarko, Patrik, barun MInhauzen, Petko, trener odbojkašica, mama od licitara, baka od Crvenkape, lovac Luka, Mislav Bago, predstavnik podzemnog i kriminalnog miljea, Vlatka Pokos, Nives Celzijus sa obje sise, djelatnik komunalnog, mali direktor velikog preduzeća, proizvođač buke Kikijeva mama, sjena od sjene i još mnogi, čije ime počinje sa slovom QUE..

šetam ja jednog lijepog dana, (tako počinju priće) kad susretnem debelo prase..bok prasac, lep si i ugojen, gdje si uzgojen. bok habi, pobjegao sam iz svinjca..to vidim, tako i izgledaš, sav si usran i prljav, skoro ka ja, ne imitiraj me.. jesi ti kad čuo za FA šampon, predobar da bi se dijelio. ma nisam, ne čitam i nemam tv..koje si ti zaostalo prase, a jel oš biti moj pajcek na roštilju. nadam se da se šališ habi, nisi ti barbarin koji kolje i jede prasce..ma neee, nisam ja taki i zabijem mu nož u grkljan, pa još i još i još. crkni prase debelo, sramota je da sa tako dobrim šunkama šetaš slobodno. jednu sam nogicu odmah pojeo, onako sirovu, ostalo sam stavio na sušenje..nemoj da se neki mota oko moga plota. volem ja i ljudetinu, ne izazivajte kanibala..

tog sam jutra, 29. octobra 1493 godine gospodnje, igrao nintendo i nikako da se popnem na drugi nivo Pokemona. mama mi je trakom zalijepila usta da ne mogu psovat, ali ja sam to radio u sebi..tata je u sobi brusio mač i oštrio sjekiricu, spremao se na križarski put. valja pokrstit nevjernike, a sjekira i mač su najbolje sredstvo. poslije mu je došao štitonoša i prije nego su se obukli u metalni oklop, dobro su se izguzili i izasrali. oklop se nije skidao svaki dan..meni je to bilo blesavo i kažem starom. čuj stara budalo, ja sam mlad i maleni, nije me to briga, ali kaj te briga za tamo neke bezbožnike, pa i ja sam to, rađe staroj nacjepaj drva..stari je podivljao i sjekiricom mi satro nintendo ko najljućeg neprijatelja. uzeli su moj MP3 Player, sendvić i coca colu te krenuli na dugi put..svako malo bi se javljao preko e - maila..svaki dan su pokrstili stotinjak bezbožnika, samo je šteta kaj ih nisu znali oživit. nakon mnogo godina su shvatili da je to jalov posao i bez učinka, sjeli su na prvi avion i vratili se kući..a ja sam za to vrijeme prešao na drugi nivo Pokemona, naučio izgovarat slovo RRRR, sam brisati guzu nakon kakanja, naučio sam razliku između dobra i zla, i prestao gledat Big Bradera..i najvažnije, konaćno sam dobio jednu poruku na iskrici, a da je nisam pisao sam sebi. znao sam da nisam isprazan ljepotan.

sjećam se ka malog me čača vodio u birtiju, tamo su muški plaćali sumnjivim tetama, a one su im dale da jebavaju sumnjive rupice, nakon ćega su se stričeki mnogo češkali za jajca i spoLOVILO. odveo me kod krupnije tete, ona je ležala gola na krevetu. vidiš sine, ovo ti je pička.. gledam ja pičku, gleda pička mene, promucam joj, bog picko, ja sam maji Jole, majo te se bojim. dugo smo se gledali, tek kad sam se oslobodio straha i ona se malo nasmijala. evo je dirni malo, ne grize..čeprkam ja po njoj svojim malim ručicama, malo mi je čudno mirisala, nako na ščavu i povraćetinu, i mnogo je bila rutava, pa sam ustuknuo. od straja brzo krenem prema punašnim sisama.. odmah sam ih zavolio od prve. uhvatio sam bradavicu, strpao u usta i zadovoljno nešto zagugutao..jedva me čača rastavio od sisa na odlasku. cijelu noć sam ih sanjao, cijeli život volio, cijelu smrt ću ih voliti. doma sam iz drveta izdjelao sise peticu i svaki dan vježbao na njima. bile su glatke od silnog maženja, nitko nije imao glatkije drvene sise, pa čak ni one prave. evo i danas ih koristim, to su jedine sise koje imam, drvene sise..naučio sam tehniku, e da mi je to jednom probati na pravim sisama

kao mali sam bio siromašan. jako me to boljelo..majka je kući dovela novog tatu, bio je mlad ko rosa u podne, a lijep da ga nijedna rajnglica nebi poljepšala, i nije me volio. čuo sam po noći kako joj govori neka me se riješi, da će me on prodat ciganima. cijelu noć sam plakao i ujutro molio majku neka me ostavi..veliko te volim mama, želim biti sa tobom, ne daj me majkoooo..majka je bila u nedoumici, a ja u kuhinji. kad je izašla iz nedoumice, već me je poočim odveo..otrgao sam mu se iz ruku i pobjegao u šumu..sjeo sam na jedan panj i gorko plakao, plakao bih ja i slatko, ali zbog siromaštva nismo imali za šećer.. odjednom je naišao iskidani kanap i sjeo kraj mene na panj i isto zaplakao..njega je netko otkinuo od majke špage i oca užeta. plakasmo tako u duetu, kad naiđe komad izrezanog kupusa i odmah mu se svidi naše plakanje u duetu, te nam se pridruži. sad je već naše plakanje bilo lijepo za čut u troglasju. ubrzo se tu stvori čitav orkestar sa violinama i pratnja je bila fenomenalna. obilazili su nas estradni manageri, nudeći ugovore, laži, trice i kućine..nismo se obazirali na njih, samo smo plakali i plakali. plači, plačipičko plači, zaboravi laži njene, u vinu utopit ću tugu, i umrjeti zbog te žene..

juće sam si nacrtao kružnicu, onako lijepu debelu sa ravnim linijima.. odmah se uselim u nju i evo mi začas došli dragi gosti..prvo mi došao jedan niskozemac i priča po Holandski..ja ga ošamarim i rečem..kaj to govoriš, govori da te razumem ili šuti..on je zašutio i onda sam ga razumio..drugi mi došao Dejvi Kroket. ja odmah na njega. pička ti materina traperska, slavu si stekao kaj si pucao u jadne vjeverice i dabrove. išš, išš, gadiš mi se, šutnem ga u guzicu i zalupim kružnim vratima. uto mi dođe Štef Puškarić, on je sada nitko i ništa, samo obićan Štef, ali za 237 g. on će postati slavan, izmisliti će enrgiju iz nićega, koja se sama obnavlja iz nićega, a pokreće je ništa, stvara ništa i služi za ništa. njega sam ponudio sa svježim šmrkljima i pošlatao ga malo po jajcima. dirnula me njegova priča, kako ne može kakat u zadnje vrijeme. da me više ne bi gnjavili drugi gosti sa svojim idiotskim posjetima i pričama, izorem kružnicu. stvari razmjestim na drvo i zazviždim jako..znate onaj zvižduk, ide ovako nekako..zvižžžddd. fijuuu, fičukkkk..pas mater, teško je zviždat bez zuba.

taj dan sam bio jako tuŽAN. imao sam 8 djevojaka i sve su mi dale nogu preko sms poRUKA. zabio sam križni šarafciger u prokleti mobitel, pomilovao ga jednom, ali opako sa čekićem. sjeo sam u čošak i nisam plakao, ništa iz oka nisam istakao. ove suze nisu moje, meni se samo oči jače znoje.. gledao sam tupo u zid. zid me lijepo zamolio neka gledam oštro. nisam mu ispunio želju, pljucnuo sam ga i rekao mu, pih, odjebi zide. zid se malo pomakao i bacio svoju sjenu na mene. zaboljelo me, ali nisam ni pisnuo, samo sam jako vrisnuo. jebem ti mater zidu, podići ću zid između nas. pustih svoju sjenu sa lanca, nek izgrize njegovu sjenu. uskoro zid promrmlja, hej habi, možemo li naći zajednički jezik. ok.kažem, a jesi li ga gdje vidio..nisam kaže on, idemo ga potražiti. ruku pod ruku krenusmo tražiti zajednički jezik. šetajući slučajno bacim oko na semafor. ovaj me odmah napao da što ga gađam okom, kao što mi je kriv, jel imam viška očiju kad se tako razbacujem.. upustiti se u raspravu sa semafororm, je unaprijed izgubljen slučaj. pokrio sam ga svojim plaštom nevažnosti i zaborava, nacrtao mu brkove i nastavio čutat sa zidom. iz šutnje se nikad nitko nije posvađao, razgovor uvik vodi svađi, zato vas molim, čutite ljudi.   onako usput i ja tražim slobodnu djevojku, između 20-29 g. plavokosu crnku, sisatu, lomnu u struku i obavezno se mora zvati Gertruda, te mora biti u žutoj majici sa crnim hlačama.. štikle nisu uvijet, sve ostalo jeste..

sjedim ja u sobi s tužnim klaunom augustom i igramo anjc za grah. njemu oči pune suza, ništa ne vidi, a ja varam ko veliki. jako volem grah sa rebricama.. uto netko zazvoni na vrata.. ja na vrata, a kad tamo smrt sa kosom.. čuj Joža, danas ideš samnom.. jel to ok. ma idem vražju mater, napuši se ti kurca smrti, ako baš nekoga trebaš, evo ti onog cvilidretu klauna, pa si ga nosi. Joža, nemoj se tako bahatiti, sa mnom nitko tako ne razgovara. mene se svi boje.. a meni puno ne treba da popizdim, otrčim u kujnu, izvadim nož iz lubenice i rasparam smrt po dužini.. evo ti, evo ti, 194 uboda, rikni nesrećo..složi se smrt doli i hropće..skačem ja po njoj da joj olakšam muke, a mogao sam skakati po njoj nekih 2 mjeseca, tek se onda smirila. e što je to bio sprovod. svi su došli, živi i neživi, osim mlinarevog sina, on je drugi dan donio ispričnicu..ima ta smrt rodbine kao u prići..sviralo se, pjevalo i plesalo. bilo je plesova od rumbe, mambe, sambe, čača ča, bolero, tvista, rocken rolla, valcera, polke i laganog koraka. na kraju smo svi skandirali..ošla smrt u pičku materinu, nema ljudi da se brinu, Joža nas je spasio, smrti život ugasio.. Joža je velik, Joža je naš, zauvijek baš.. a kaj da vam velim, ja sam cval ko drek na kiši od ponosa. nema više smrti, nemoj da neki umre sad..

šetam ja ulicom i brojim kante za smeće, koje još nisam preturio i istražio. .. kad vidim prema meni ide rak dojke. hej rače, kuda ćeš, šta radiš. ma pusti me habi, tražim neku dojku da se udomaćim i da je pošteno sredim.. pih, pa to i ja tražim rače. samo ja sam pohlepan za razliku od tebe, tebi je dovoljna jedna, a ja želim oba dvije..ajdemo skupa da vidimo tko ima bolji nos za dojke. uskoro naletimo na prekrasnu plavušu sa obiljem sisa, koje samo što nisu iskočile iz tijesnog grudobrana. hej plavušo, pogledaj nas.. oboje nismo lijepi, ali kome bi rađe dala sise, jer jednom moraš dati.. čekajte da razmislim, i glupača je razmišljala 18 dana i noći, mi smo cupkali s noge na nogu i čekali njenu odluku.. ja sam uz put malo heklao, promjenio žarulju od prve, istisnuo jebeni prišt na nosu, poblajhao se i pjevušio nešto od mrskih novih fosila.. 19-ti dan meni dopizdi čekanje, opalim raka dojke sa čekičem od 137 kg. i uzmem dojke..izvini rače, kad su sise u pitanju, nemam misloti. odrežem plavuši glavu, da ne naruši sklad sisa i guzice. gore stavim bundevu i odvedem je kući da je upoznam sa svojima. i tako to..

jutro sam dočekao prebirajući po gitari..brzo sam se povukao, da me nebi netko optužio da sam ja kriv za jutro..svirao sam jednu plavu pjesmu, onako osjećajnu i dinamićnu. ali ne previše, bojim se da me drotovi ne privedu, zbog prevelike osjećajnosti. sakupljao sam note te plave pjesme i spremio u jednu rajnglicu. popeo se na balkon i bacao po ljudima. nitko da bi primjetio, možda ljudi ne vole plave pjesme.. ogorćen zbog toga, na svaku kvaćicu od nota sam objesio uteg od 238 kg i tada bacao po ljudima..to su primjetili, vidio sam po izrazu bola na njihovim licima..bilo mi drago da ih je toliko dirnula plava pjesma, i po koji put sam shvatio da nikad ne treba odustati. samo treba biti uporan.život je nepredvidiv, danas jesi, sutra nisi, a preksutra je srijeda. a ja sam upravo ugledao kako ulicom šeću bubreg i jetra..već dugo želim naići na njih, idem ih uloviti..moje je uništio alkohol..ako ih ulovim, pohvalit ću se da sam se obnovio..samo si prvo moram popiti malo žestice, da dobijem na brzini. ne valja u potjeru mamuran od nepijenja..