misli

život je prema ljudima katkad tako okrutan..Arthur Miller piše u jednom od svojih kazališnih komada: " Sanjao sam, život je moje dijete. Ali ono je bilo mongoloid i ja sam pobjegao. Puzalo je prema meni. Hvatalo se za moju odjeću.Pomislih : Možda bih zaspao kada bih te mogao poljubiti? i prignuo sam glavu nad takovim licem.Bilo je strašno..ali poljubio sam ga.......

Da, vjerujem da na kraju krajeva moraš prihvatiti u svoje ruke život, vlastiti život onakav kakav jest. Prihvatiti i kad je težak i tvrd. Poljubiš li ga, postat će drukčiji, snošljiviji. N e stvaraj iluzije ! Životna sreća nije prolazna predodžba. Prava istinska sreća života dolazi, odlazi i uglavnom ne traje dugo! U preostalom vremenu to znači: na nju misliti i čekati je.
Pomiri se sa životom. Prihvati ga kakav jest. Danas .Sutra..Da ne poigraš ono malo sreće što te čeka........

čini se da mongoloidnih obraščića koji čekaju, primoravaju na poljubac ima koliko voliš na toj životnoj stazici, dok jamesbondovskih i bogartovskih skoro pa ništa. Ko bi onda stvarao iluzije.Treba vjerovati u njih.

Zadnji blog ti nosi datum 8.3., zanimljiv datum nadasve! Dva dana prije tog datuma rodila se moja mala, sada velika "ribica"...rodila se Starija. Sve sam rekao....:-)))

...a čeka li nekoga sreća??