Posljednja cigareta za danas...

Krenuo sam, u najboljoj namjeri, napisati neki blog. Bas sam bio dobro raspolozen, idemo sada nesto napisati, pametnog ili ne, zabavnog ili ne, tak sve jedno. Ali jednostavno sam morao nesto napisati. I onda sam skuzio da nemam kaj. Mislim, nije da ja nemam apsolutno nista za reci, nego jednostavno ne znam sto da napisem. Nis pametnog mi ne pada na pamet... (bit ce da zato baljezgam gluposti :)
I onda mi padne na pamet: zasto uopce pisemo blogove? Zasto se otvaramo ljudima koje jedva poznajemo (ako uopce)? Zelimo podjeliti svoja iskustva sa drugima? Upozoriti ih da ne ponavljaju nase greske? Zelimo li se pohvaliti kako nam je dobro? Zelimo li podrsku? Potporu? Suosjecanje? Da nam zavide? Da nas hvale? Sto od toga? Ili mozda od svega po malo? Zelimo li da jednostavno budemo primjeceni?
Kao sto rekoh, krenuo sam sa zeljom da napisem nesto, a ni sam nisam znao sto. Mozda je u tome stvar. Potreba za izrazavanjem, za komunikacijom, makar bila jednostrana. Najbanalnija zelja da ne budemo sami... Mozda je to, a mozda sve nabrojano i jos vise od toga. Ne znam...
U svakom slucaju, do sljedece potrebe za izrazavanjem, cuvajte mi se, budite ljepi, zdravi i veseli :)))

psihoiticno kratko i jednostavno :-))))

potreba je razumljiva i očita,možda nas i neko sasluša,lakše nam je jer se ne vidimo,manje je inhibicija.