Womenica live

Evo mene opet, ma morala sam nešto reći... No, ne studiram medicinu, pa neće biti sa tog gledišta, no ajmo ovako... Zašto ljudi pričaju jedno, misle drugo, rade treće? I zašto ja to ne mogu raditi? Jel ja nisam normalna ili oni? Hm, uvijek su me učili da kad sam jedina u nečemu da onda nešto nije u redu sa mnom, ali ovaj puta nešto sumnjam u to... Toliko čovjek stekne neko povjerenje u određene osobe, i na kraju se prokocka kao da nikome nije stalo do toga, i nitko ne želi tako nešto... Zar se ljudi, ajmo u ovom postu reći, dečki, likovi, boje reći iskreno ono što misle, zar je lakše mal vući za nos, jel to zato da bi stalno netko trčao za njima, pa da budu face, ili što? Ali i kad shvatim da je tako, zašto se ne mogu takvih osoba okaniti, zašto mi prirastu srcu, previše prirastu, i onda se živciram, patim, gubim osjećaj za svoje ja...Hm... Ali dobro, uvijek ja nešt ispaštam, na to sma navikla već...I u jednom svom blogu sam napisala fucking feeling, hope, zar ne? Strašan osjećaj, toliko može dignuti a toliko i srušiti na kraju, da misliš e ispod ovog ne ide, ALI IDE IDEEEE.... No, takvi smo kakvi smo, pogotovo ja, koja se nada u bolje sutra, nada se u dobro u ljudima, nada se u nešto dobro... E pa ja od toga ne odustajem, koliko god me gazili, valjda će se jednoga dana i isplatiti...
No dosta mog baljezganja, što bi rekla jedna meni draga osoba, dosta je bilo priče, idemo se nadati da će biti bolje...:-)
Pozdrav i pusa svima...

2 xoce nas i 2xzdravo marijo...to je danasnji blog odgovor

...aha, tako ti je to, ponekad se netko ..., ili nešto zavoli..., pa se tome onda teško odoli. Tako da nas..., a sutra...?