Nedođija.com

Moje crno zlato spava. U travi, u hladu, ko na kič razglednici, između cvijeća. Nekada gusto sjajno crno krzno sada je ofucano i sivo. Prošlo je više od trinaest godina od kada sam je donjela kući. Koliko je to bilo šetnja, godišnjih odmora, cijepljenja, bacanja loptice, valjanja po travi. Koliko lajanja, skakanja, mahanja repom i smrdljivih pusa. Koliko češljanja, brisanja šapa i češkanja po najomiljenijem mjestu, tik iznad repa. Koliko žicanja, strpljivog slušanja mojih žalopojki, pametnih pogleda. Sada sve više spava, brzo se umara i pomalo gubi vid. Zglobovi otečeni i bolni. Ali kada se god vratim kući, pa makar otišla samo na pet minuta, ona je tu. Ustane, maše repom, nasloni mi glavu na nogu, i čeka da ju počešem iznad repa. Neka spava, moje crno zlato.

:-)))

Eh raznjezila me ...
Fakat si unijela sve svoje emocije u svaku rijec....

hebi ga a mislio sam davati zloceste komentare po blogovima moram bjezat sa ovog, rushi mi image :-)

Ni ja dijete milo, ni ja. Samo plišane medonje dolaze u obzir.