pogrešna procjena
jutros se mislih da li poći na posao autobusom(kompliciranije u startu ali poslije lakše) ili autom(jednostavnije u startu ali komplikacije su poslije). odlučio sam se za autobus, kiša je prestala padat, lagani sjeverac puše, a i brzo će doć. stanica je par minuta od stana.
nakon petnaest minuta autobusa još nema, ali još imam vremena vratiti se i uzeti auto. ali kakve sam jutros sreće, autobus će doć taman kad se odmaknem dovoljno da ga ne mogu uhvatiti.pričekat ću još malo!
još deset minuta je prošlo.autobusa još nema.počela je i lagane kišica.već kasnim na posao, ali to nije uznemirujuće.da odem po auto? ma,jebiga. već sam zakasnio a autobus samo šta nije.
još pet minuta je prošlo. kiša pada jako i jednolično. naravno nemam kišobran, skloništa a nema ni autobusa.
još pet minuta. mokar kao miš iz ulja. dolazi autobus. kontrola a ja ne mogu pronać tu prokletu pokaznu...ok, platit ću kartu.uf, a sinoć sam sve potrošio na onu zadnju rundu. jedva se skupilo sitniša.
ako se po jutru dan poznaje, onda sam danas najeba nisam valjda tako jebene sreće???
na idućoj stanici ušla je ona. u ovo kišno praskozorje suncem okupana. autobus se obojio veselim bojama.kraj mene slobodno mjesto. zave se Ana i teško joj pada ustajanje iz tople postelje. ne, nikog nije ostavila u postelji.
rano je, poslije ćemo na kavu...
čarobno jutro!
10.04.2008. u 6:28 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar