Poslije ponoći

Kako djetetu pokvariti užitak u novoj igrački? Lako, pitajte Iskricu :-)). Ili, bez apostrofa, molim lijepo :-)). Kaj bi trebalo biti Iskričino prezime :-)). 
A tako sam bila hepi kad sam vidjela novu obleku. Sreća je trajala sve dok nisam pokušala staviti tekst u/na/pod Weblog. Neće, neće i neće :-)). 
Ne bi Zlica bila Zlica da ne nađe «žrtvu». Ovaj puta je to bila CrystalClear :-)). Čelični živci, puno strpljenja i smisla za humor. Kaj su preduvjeti za bilo kakvo bakčanje sa mnom i nickom mi :-)). Ovo sad zvuči nelijepo, no Crystal, ušla si u Klub onih koje je Zlica udavila i preživjeli su. A tko zna, morti ćeš i dalje tipkati sa mnom :-)). 
Osim već pobrojanih živaca te humora, odlika mojih jadnih žrtava (osim kaj, najčešće prežive, tj. svi su preživjeli :-)) ) je ta da ponekad, na kraju priče, postave mi pitanje: Kako ti je to uspjelo? Ovaj puta čak i znam odgovor :-)). 
Pokušajte zamisliti razvoj događanja. Zlica sjeda za komp, odlazi na www.iskrica.com i radi, radi. Ne samo da radi, nego je i prelijepa :-)). Presretno djetešce od 41 i pol god i dalje sjedi za kompom i tipka tekstić za Weblogić. I ne može ga staviti. Malo manje presretna, pokušavam opet. Tko zna, plavuša sam ipak, morti sam slučajno kliknula Odustani umjesto Spremi. Događa se i boljima od mene. Ponovim postupak, neće. A kliknula sam Spremi, jesam, jesam :-)). 
Sad dolazi trenutak dubokog razmišljanja. Kaj nije u redu. U čemu je problem? Ovo, ono, drži, ne daj. Neće. Ulovim Crystal, njoj prođe tekst. Pojavi se, fino i pristojno na Weblogu. Moj i dalje neće, ne mogu ga kopi/pejstati ni u poruke. Ne može ga ni Crystal u svoj Weblog. I ne samo to, nego mi svaka druga poruka neće proći. Error do errora. 
Show must go on. Show koji je trajao 4 i pol sata. 4 i pol :-)). Tone i tone poruka, što prolaznih, što neprolaznih. Ako još jednom vidim Error, počet ću vrištati :-)). Počnem slati poruku za porukom, brojim (ne ja, nego Word) znakove. Jesam li preduga? Prevelika, predebela? Ok, ovo zadnje znam, ne treba mi Iskrica to reći :-)). Čak mi je pala na pamet paranoična ideja da su meni, baš samo i isključivo meni zabranili tipketanje u Weblogu :-)). Kako da ne, nisam toliko bitna. 
Metodom pokušaja i promašaja, uspjeh je bio zagarantiran. Nakon već spomenutih sitnih 270 min, tekst prvo dođe do Crystal porukom, nakon toga se, konačno, pojavi i na Weblogu. Heureka :-)). Valjda iz stotog, možda i 101. puta :-)). 
I ono presretno djetešce koje uopće nije djetešce i koje uopće nije presretno :-)). Nego sam krepana kao da sam cijeli dan kopala. Uza sve to, moram kao tipkati kao kao, bez apostrofa :-)). Da konačno ulovim poantu za vrat i ne ispustim, ona je u apostrofima. Ne tipkajte ih! Jednostavno ne prolaze. 
To će me, možda, naučiti da se baš i ne veselim svakoj novoj igrački. Mogla sam lijepo obuzdati svoje početno oduševljenje i pričekati da neka druga žrtva otkrije štos :-)). Ali, to onda ne bih bila ja. No, sad mi još slijedi tipkanje majla Iskrici. A onda se mogu, opet veseliti Iskrici. Kako da ne. Sutra, možda :-)). 
Kratkog daha je užitak na Iskrici:-)) ...
Tipično za mene :-)) ...
Ili tipično za Iskricu :-)) ...
 

sva sreca da znam da si ruzna pa sam procitao samo prve dvije recenice...

Za oboje :)

sva sreča da neznam kako ide tekst, evo idem čitat, kako djetetttttuuuu......

mozda nisi enable java uključila. ja nemogu izbrisat blog dok ne uključim enable java skript.

sve je dobro kad se dobro svrši :DD

Pa onda sam ja dobro prošla. Dođoh nakon podužeg izbivanja, vidim nick osobe koja mi je pomogla u postavljanju prve slike na blog i krenem staviti jednu... Naravno i stranica se s fotkama promijenila, i tekst sam zametnula, i Iskrica se promijenila, no uspjela sam iz prve, klimavo i uz malo snalaženje sa strane. ;) Hvala na obavijesti o apostrofima, i ja ih volim koristiti.
Pozdrav Zlico Opakico! :))))))))