pisati pisma, pričati priče

Kažem ja njemu: stavit ću ti dlanove tu gdje te boli. On podigne majicu, ja uvučem ruke, pritisnem na dno leđa. Čučnem. On šuti. Ja šutim. Pet, šest ljudi uokolo. Dan. Kafić.
Kaže on meni: od subote me ne pušta. Najprije me uštekalo gore pod lopaticom, pa se spustilo. Ja dalje čučim iza njega s dlanovima u gornjem dijelu njegovih hlača. Još minutu, dvije, pet. Šutim. Samo pulsiranje energije s kože na kožu. Od bića k biću. Pet, šest ljudi uokolo. Dan. Kafić.
Kažem ja njemu: je li bolje? - Dig'o mi se sad, kaže on. Smijemo se. A onda se penjemo stubištem, visoko, visoko. Pa jedno po drugom, duboko, duboko. Pa ležim na njegovim leđima, ponovno s dlanovima na istom mjestu. Nikoga uokolo. Dan. Soba.
Kažem ja njemu: je li bolje? - Dobro je sad, smije se. - Drago mi je što si bio ovdje, kažem ja. - I meni je drago što sam bio, kaže on.
A onda ga slušam kako silazi niz stubište. Poskakuje. Ozdravio? Da, barem nakratko. Vraćam se u sobu pokupiti bol koju je ostavio. Otvaram prozor i izbacujem je na ulicu.
- Neka te ne sustigne više nikad, vičem. Već je daleko i ne čuje me, ali zaklela bih se kako zna što sam rekla:)))

Baš lijepo napisano. A i nasmijala si me. Tnx!