Dnevnik (ne tako) Starog Momka

Tišina leži mi na plućima
Mada znam da pokraj mene si i budna si
Sat sve glasnije otkucava
Teško da ću brzo zaspati

Sumnja kao da me skinula
Ogoljela me sve do kostiju
Sad iza svakog osmijeha
Slutim podsmijeh i prevaru
Možda je vrijeme konačno
Umiriti se
Uz novine i večeru
Čekati lutriju

Sve dok u meni
Živi sumnja i nemir
Budi tu i dokaži mi
Da imam zaklon u tebi
Kad me niski udarci
Zabiju duboko u zemlju
Sve dok u meni
Živi sumnja i nemir
Budi tu i pomozi mi
Kad' mi bliske osobe
Pokažu tamno naličje
I otkriju budalu naivnu.

H.P.

Zasto bas to? Eto doslo mi... razmisljah malo o tom koliko trebamo ili ne trebamo neke ljude i tako to.. i nisam nista pametno smislio... jedino kaj mi na pamet pada kak joj stoji onaj plavi traper badic koji smo sopingirali d vik bifor... uzivaj djevojko...

Ma znam da znaš, ali ipak... neke je stvari bolje samo zadržati u lijepoj uspomeni i... krenuti dalje ;o)