nekih 800 km
Ajde piši...
a kao da sam sve već rekla, i svejedno nedorečeno odzvanjam.
Davno promašen zanat, stvaranja kaveza od rečenica.
Progutam ključ od ulaza.
Čvrsti čvor stegnem negdje iznad pojasa.
I tražim da me shvatiš baš onda kada sam to najmanje zaslužila.
I tražim da me zaslužiš baš onda kad sam to najmanje dopustila.
Ajde piši...
nisi odavno me dotakla. A ja punim dodirima zidove.
Grize me svaki dlan kojem sam se primakla. Prate me tamnim ulicama.
Poput karme nekog probisvijeta.
I tražim da me ne diraš baš onda kad sam te najviše poželjela.
I tražim da me ne poželiš baš onda kad sam te najviše približila.
Obukla bi šutnju, za svaki suglasnik. Darovala samo uzdah.
Šuškaju šapati poput vrećice bombona. Šarenih.
I ne mičem usne. Sve je to nekako obmana.
Moj je život savršen.
24.02.2009. u 18:57 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar