Poslije ponoći

Svađam se stalno i uvijek, javno :-)). Ako se ne svađam, ne komentiraju me ni nemam o čemu tipkati. Tekstovi mi se svode na prozivanje, vrijeđanje. Da, ne smijem zaboraviti spominjanje činjenica koje su potpuno nebitne za raspravu. 
Koju raspravu? Nepostojeću :-)). Nema je, postojim samo ja i moje omalovažavanje drugih. Moram se na puno njih stati da bih bila veća :-)). Inače mojoj malenkosti ni kvantna fizika ne može pomoći. 
I tako postojim ja, živim svoj jedini život uvjeravajući ostale da oni ne žive. Tu sam samo iz zabave, moje prekrasne zabave maltretiranja svih koji obitavaju na ovom dijelu neta. Oni nemaju svoj život, ja ga imam. Za razliku od njih, onih bez života koji dane i noći provode na Iskričinom Webloga, to ne radim. Ne, ne :-)). Tu sam svrhovito :-)). 
Koja mi je svrha, pojma. Nisam još dokučila, no kad Vam dovoljno puta otipkam da nemate svoj život, a ja ga imam ... belj, plazim Vam jezik :-)). I moj tata je jači od tvoga :-)). Kažu da puno puta ponovljena laž postaje istina. Daklem, imam svoj život, ne živim ga ovdje. 
Digresija: Ponekad stvarno pomislim da ne doživljavam ovaj tu dio neta s golemom količinom smisla za humor, mogla bih se objesiti o žicu adsla. Evo, utvaram si da imam smisla za humor i to u popriličnim količinama. Molim Vas, budite sućutni i ne razuvjeravajte me :-)). 
Samo, postoji jedna mana kod ponavljanja. Dosadi. Nije li slično sa ovisnostima, uvijek traže veću dozu. Tako i publika. Dosadi joj jedno te isto. Ne čita me više. Lako za to kaj me ne čitaju, ali me ne komentiraju, tužne li moje sudbe. Kad me tek prestanu prijavljivati, što ću onda? 
Moram im nekako povećati dozu. Dozu male mene. Pa da im pozli :-)). Kako ću to osmisliti? I čime ću kad mozga odavno nemam. Ideje, kreativnost, stil nikada nisam ni imala. Zato se i prepucavam, jedini način privlačenja pažnje. 
Ali, ta mi je pažnja nedovoljna, kratko traje. Uz to, tražim još, sve više i više. Treba mi :-)). Trebate mi. Trebam Vašu pažnju, Vaše reakcije, Vaše emocije. Bez njih ne postojim. 
A Vi ste sve škrći i škrći. Dajete mi sve manje i manje. Šmrc :-)). Kako možete biti tako okrutni, zar ne vidite u što se Weblog pretvorio, sve gori je i gori. To kaj su moji tekstovi, smijem li uopće ovo kaj tipkaram nazivati tekstovima, pridonijeli suludom padu nikad prevelike kvalitete, o tome šutim. Vidim li to? Ne, vidim samo sebe. Vi ste moja ogledala. Šteta što mi ne govorite kako sam najljepša :-)). 
Zapravo, krivo. Nije mi moj izgled bitan, tuđi izgled je puno bitniji. Ali, želim biti najpametnija, najduhovitija, naj ... nekakva. Moram se isticati, moram. Imajte srca, ne dozvolite mi da i ovdje budem tako sivo neprimjetna kao što sam u onom svom predivnom, ispunjenom životu koji živim i koji Vam redovito stavljam na nosiće :-)). Ne, ne nudim papirne maramice :-)). 
Nije visok tko na visu stoji :-)) ...
Nit je velik tko se velik rodi :-)) ...
A ni onaj koji staje na druge :-)) ...
 

ali je težak.
onaj koji staje na druge.
zato skrati blogove.
ovdje krležijanski stil ne prolazi

Tako puno riječi a malo rečeno...Iznenađen sam i već mislim kako je istinita ona izreka, da proljeće ošamuti ljude...

a da poslije ponoći promijeniš font...može barem 11! ovo mi je presitno...

dobar tekst

je

Tekst je ODLIČAN!

žlica daj se skoncentriraj , pun je mesec voda ti se zdigla pa puštaš :)

evo: achtung, achtung :) pazim te :)

...evo mene, dobrovoljca, da izvučem ono najgore iz tebe...:))))))))

..no?...Kaj je sad? ...frka, ha?...:))))))

eto komentara...za zapisnik:))

Molim te ne budi tužna. Tvoji su tekstovi zanimljivi, potiču na razmišljanje i izmame poneki osmjeh :-)

To što nema komentara, ne znači da ih nitko ne čita.

Ovaj zadnji ti je posebno dobar....
Samo nastavi, dokle god imaš potrebu za pisanjem, piši. Ima nas koji čitamo :-))