A ja, ja sam voleo nju...
Ona je volela blues,
njen kralj zvao se Peter Green.
A ja, sasvim slučajno tu...
Za taj film neko levi, sasvim...
U njenoj sobi, mala riznica greha,
kao duga, preko besmisla most...
Puno knjiga nekog prebeglog Čeha,
i sportska štampa, ako naiđe gost...
Uglavnom prođe sve,
ali ostane blues.
Boje se razliju
kad ga čujem na radiju...
Ubija metronom...
Šta taj sat radi tu?
Jedan i nula-pet...
Neko misli na nju.
Negde u meni je kvar,
i mrak sto me gricka k'o miš...
I sav sam kao ona staklena stvar
u kojoj veje kada je pomeriš.
Ona je volela blues, o-je,
lucidni Peter Green...
A ja, ja sam voleo nju...
A blues... šta blues...?
Nemam ništa sa tim...
22.08.2004. u 11:29 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar
svaki put,ali baš svaki,kad vidim da je jedan-i-nula-pet sjetim se ovih stihova i pomislim:misli li netko na mene? i sjetim se jedinog tipa u mom životu koji je znao ove stihove. i zbog toga što ih je znao,postao mi je nešto posebno. jednom mi je rekao:samo jedno sam siguran,nikad više neću balaševića slušat na isti način kao prije tebe. dugo nakon šta smo prekinuli nisam mogla slušati đoleta,skoro 2 godine. danas mogu. i ne mislim više na njega kad ga slušam. a evo,sad sam se sjetila svega ovoga prvi put nakon jedno 4-5 godina i poželjela zapisati. tko zna,možda i ON jednom ovo pročita i sjeti se. ako uopće to pamti...
za 4 dana je koncert u splitu. :-)
Autor: mia-b | 12.12.2004. u 23:24 | opcije