Dnevnik jedne kućanice

Baš je super gledati nogometnu utakmicu. Ima li ičega lipšeg od njihovog trčkaranja po travi zelenoj (usput, zašto na nogometnom terenu nema one ploče s natpisom:"Ne gazite travu!"?), pa kad netko zabije gol i skine znojnu majicu pokazujući pritom prsa junačka. Pa ono kad protivničkom igraču kaže "biiiiiiip" (ne čuje se, al ne triba velikog truda da mu pročitaš s usana). Pa ono kad se tapšaju po guzama. Pa zašto ja pored tolike lipote ipak ne volim nogomet? Je li to možda zato što sam u osnovnoj imala ne baš dosjetljivog nastavnika tjelesnog koji nas je svaki (SVAKI!) sat tjelesnog tjerao igrati nogomet? Pošto mi je još tada bilo besmisleno to ganjanje lopte, ja bih stajala i gledala bajame uz igralište jesu li procvali i, ako nisu, kad će. Pa bi se on derao na mene. Onda ja više ne bih gledala bajame. Gledala bih u cestu i brojila koliko će proći plavih auta, koliko crvenih, koliko žutih... Onda bi njegov izbornički mozgić ubrzano radio:"Nije za napadača, nije za središnjeg braniča u linijskoj obrani, nije za... a da bude vratar?" I tako sam ja bila najčešće na golu. A ispod igrališta nizbrdica samo takva. Kad netko zapuca na gol, a ja opet u nekom svom svitu, lopta bi skakutala po obližnjim vrtovima, ma, milina za gledati kako skače okolo. Svima osim golmanu koji mora odskakutati po nju.

Eto, imala si više školskih izleta u prirodu od prosječne pučkoškolke...

blago meni

Ma, suvišan ti komentar!:)) I otkud takve primisli čudne? Večer i tebi:))

(on će meni da suvišan tekst...a njemu suvišnog praznog prostora u blogu već danima...pih)

ja ne čekam poklapanja situacija, nego mi baš lipo viditi da nešto piše u mom blogu:))

fala, win:))

dobro je kad si bila na golu...ja jako volim kad ženske brane...a mi pucamo...pucamo...