izmišljotine

Život sa dioptrijom ima svoje mane. Ali i prednosti.
Subota, zimsko doba u našem mistu je kao i obično prilika da se svi sjatimo u ona dva kafića koji su trenutno IN.Ostalih dvadeset zjapi prazno, sa dva-tri gosta, obično konobarevi prijatelji koji čekaju da zatvori pa da se svi skupa pribacimo u jedan od ona dva kafića.Tako smo i mi sidili i čekali da Ive zatvori „Rivu“, te da se pribacimo u“ Sentiš“ di večeras imsju svirku u živo. Sviraju neki „Tribute to Azra“. Danas su popularni ti tribute bendovi,svako malo neki tribute to ovi, tribute to oni. Sidili mi, ispijali pivu . Jednu turu mi, jednu kuća. Jednu mi, jednu kuća. I moram priznat, šta je više tih tura se vrtilo po šanku, to smo bivali pametniji, zabavniji, šarmantniji. Ma čudo jedno kako smo se popravili u malo vrimena. Jedino, razbija san očale to jutro pa mi je malo slika bila mutnija.A sa svakom turom i kraća i mutnija. Ali, nema veze, ionako smo svi naši.
Došlo je i vrime za krenit u „Sentiša“ na Tribute, jebalo ih tribute.Ive pita za platit, Miro vadi novce i plača svoje, Pere isto a ja mu kažen da zapiše.On onako plašljivo pogleda gazdu, a gazda klimne glavom. Platit ću! Dug je pošten.
A na vratima „Sentiša“ odmah smo upli u dim koji bi moga nožem rezati. Moga bi, samo da nije onakva gužvara, mora bi nekog skratit za glavu. Srića da smo bili već naliveni, umra bi da san trizan upa u ovo! Pere već sa vrata viče konobaru: „Čet`ri piva“. Iden ja probat doć do weceja. Malo je mi bilo mutno. Šta od dima i gužve, a nešto je i dioptrija od -2 pridonila. Nekako sam se progura do zahoda i uspija se olakšat. Točno sam centrira u školjku iako su heroji prije mene bili vrlo drhtavih ruku. Naravno, nema ni sapuna ni papira za obrisat ruke. A jebiga, obrisa san ih u prolazu o ramena i ledja cura kraj kojih sam se probija nazad do šanka. „Oprostite, pardon, skužajte...“ stavim ruku crnki na rame „samo ću proć, molin te“. Ona se okrene. Pa to je Jelena, moja bivša. Nisan je vidija pa brat bratu ima deset , dobro ne deset, ima jedno pet godina. Čuja san da je negdi vani otišla. Mislin u Englesku. Ili Njemačku? Jbga, ko će sad se sitit. Usta mi se razvuku u najšarmantniji osmjeh broj 24 na koji su žene uvjek padale. Uglavnom. Tj, ponekad. „Pa di si , nisan te vidija sto godina? kad si došla? Koliko stojiš“ obasuja san je pitanjima“Malo si mi se prominila, prolipšala si se“. A taj kompliment, zapravo i nije bija onako reečen. stvarno mi se učinilo da je nekako viša, nem`oš vidit priko zimske robe, ali čini mi se da je i ćiće povećala. I lice joj je nekako blaže. Ili mi se čini? Nasmješila se , dobar je to znak. Znači, zaboravila je kad san je ostavija na autobusnoj dok oden po auto u 3 ure posli ponoći. „ Evo me, a di si ti?“ I glas joj je posta mekši. Onaj oštri , kreštavi sopran je modulira u ugodni alt. „Biće puno pušiš, a“ reka san joj prvo šta mi je palo na pamet. Budalo, promislija san odma, izvlači se! „Ajmo, malo vani, kažen joj. ovdi je taka buka da sam sebe ne čujem.“-„Ajmo, kaže- i mene je ovdje istiskalo“ Uzela je svoje pivo i pošla za mnom prema izlazu. Kad smo prolazili kraj šanka, pružim ruku prema Peri. Pratija je situaciju i dodava mi je pivo. tako da mi se našlo issprid nosa. „Daj mi još jedno“ i doda mi je svoje. Jelena i ja smo izašli isprid vrata kafića. Osjetili smo olakšanje udahnuvši čisti zrak. Doda san joj pivo, i kucnija joj bocu svojom. Stvarno mi se čini da se prolipšala. „Aj živila“ kažen „Živio“ odvrati ona i nagne iz boce. Iznenadila me kako dobar cug ima.
Odjednom, nasloni se na mene i strese se. „Ajme oprosti, malo me je zamantalo“ kaže i počne se vraćat nazad. Brzo san je obgrlija i ponovo privuka sebi.“Ne boj se, nasloni se slobodno“ Stvarno se prominila, Jelena prije nije bila tako slobodna. Biće se opila. A i ja san, pa šta. Prstima joj podignem bradu i potpuno automatski, poljubim je. Spremno je prihvatila poljubac. „Ajmo se maknit ovdi isprid vrata“ prošapćem “ajmo u park“ –„Hajdemo“ Odvedem Jelenu na klupu u sjevernom dijelu parka, tamo di nema baš svita u ovu uru. Sjednem, a ona me prekorači i sidne na mene tako da su nan se nosevi dodirivali. Poljubili smo se bez i jedne riči. Uzeja san joj pivo iz ruka i spustija ga na tle. I svoje isto. Ona je već uvukla ruke ispod moje majice. Na trenutak su me prošli trnci od ledeni ruku. Nisan gubija vrime, nije ni ona. U malo vrimena bili smo raščerupani, moje ruke na njenim sisama, njena ruka duboko je u moje gaće ušla.Ma sigurno je ugradila silikone, prije su joj bile tu dvi spužvice misto sisa. Uzbudija san se, ka nikad tako. Digla se sa mene i nagnila se prema meni. „Podigni dupe“ naredila mi je. Kad san je posluša, jednim mi je pokretom povukla rebe do kolina. Bilo je ledeno, za poludit ledeno. Međutim, bija san uzbuđen u svoj svojoj uzbuđenosti. Ali Jelena se uspravila i okrenila mi ledja. I odjednom, povukla svoje rebatinke na čizmice. Ispred moga lica se zabilia njena guzičica u mercedes gaćicama. Krenija san rukama prema njoj kad me uhvatila za ruke i rekla „Čekaj“. Ruke su mi ostale u tom položaju, a Jelena se spustila meni u krilo. Razmaknila je gaćice i lagano, lagano uz uzdah sjela na moj ponos.Kako san vrlo ponosan, tako je imala i sidit na čemu. A bio sam ponosan ka nikad ! Polako se dizala i spuštala, dizala i spuštala. Tiho, tiho je ječala.To je jeda položaj u kome muškarac obično ima potpunu kontrolu. Obično i ja imam. Tresa sam bokovim, rukama se naslonija na klupu i ispravija se da ima bolji položaj. U trenutku sam osjetio kako se podiže val iz dubine. Pokušavam mislit na pituravanje ponistre, na pranje auta, na onu grdobinu Anu nebili zaustavija tsunami.Ali ne ide.“ Ajme, biži ne mogu , svršit ću“ panično jo prošapčem. Jelena samo ubrza pokrete. „Ne brini se svrši“ Kako je ona ubrzavala pokreta, iz mene je provalilo ka na poljudskom sjeveru kad Hajduk da gol, ka iz hidranta u američkim burleskama kad se lik zabije autom i odvali ga. Poletilo je ka vatromet i rasprskavalo se iznad mene, oko mene, u meni. Jelena je još klizila gori- doli ali polako je i ona usporavala. Odjednom je stala i naslonila se na mene. Samoje duboko disala. Sidija san šokiran, bez riči. Studen na koju smo zaboravili polako me poćela trest. Jelena se ustala podigla rebatinke i zakopčala se. Pogledala me onako zgrčenog na klupi : „Obuci se, zima je. Idem u birc, dečko će mi se zabrinuti“ onda se sagnila i uzela pivo sa poda. Okrenila se prema meni i poljubila me. U usta i otišla. Polako san, iako san se tresa od leda, oblačija rebe. Srića da ne puše bura, našli bi me smrznutog ujutro u parku. Pogledan na sat, 11 i kvarat! pa mi smo u Sentiša došli prije kvarat od ure!? Potega san pivo naiskap i vratija se u „Sentiš“. Tribute to Azra su svirali: Ti i ja, lutamo kroz grad, potmulo je stenjao moj grad... Kako prigodno, promislim, tresući se od zime. Uletija san u kafić i još se tresući probija se do šanka. Ispred ekipe je bilo već desetak piva. Uzeja san jedno i cili tresući se od leda odma i pita:“ Jeste li vidili kako se Jelena prominila, a?“ Pere me pogleda, a Miro prasnija u smij. „Koja Jelena? Je da malo liče ove dvi, ovo je ona mala iz Trogira šta ide sa Munjom. Mare se zove, čini mi se“ sad se i Pero počeja smijat jer je skužija da san skroz falija ko je ko. „E, biće si joj ti uletija, ka ono stara ....znamo se...Hahaha“ „ Ma ne, kažen ja ,jedva da smo dvi- tri riči progovorili!“

malo preblago. fali fabula. ali ok. :)

ma ček: silikoni, alt glas, vuče pivu na iskap, nešto se sve izmiče da je se ne vidi kak treba odsprijeda... i na kraju ne ispadne muško?