ispovjesti jednog lika

Sve priče počinju već u djetinjstvu. Neću vas gnjaviti prvim plačom, prvim zubićima, prvi značajnim koracima za sebe, ali ne i za čovječanstvo, kako sam piškio i kakio u pelene, a neću vas zamarati ni opisima sretnih lica mojih bližnjih kad su nakom mjeseci očekivanja i mog još upornijeg odbijanja konačno ugledali plod mojih crijebva - govance u kahlici.
- Upri, upri, upri, govorila mi je baka.- Upri, upri, upri, ponavljala je majka, radujući se svakom mom prdežiću. Samo je oca to nerviralo i dekoncentriralo dok je gledao tv pa bi ispalio : Slušajte, prestanite već jednom s tim upri, upri jer ću se posrat ja.
I tako je odvajanjem od govanca počelo odrastanje. Valjda sam zbog tog taj trenutak toliko odgađao i nesvjesno odbijao. Od trenutka kad počneš kakiti sam, obučavaju te da sve ostalo možeš i trebaš činiti sam. Zato sam toliko stiskao moje govno. Znao sam da mi je to zadnja šansa u životu da netko drugi čisti moje sranje. Rad je stvorio čovjeka.
Drugi put nastavim priču...:)

hihihihihihi

Hahaha

ahhahahhahahahaha....legendoooo....zakon si XP

dobar :))