Fijasko

taman kad misliš tad si gotov, vratiš se na prašnjavi teren, popiješ pivu, pričaš s simpatičnim osobljem i ne priznaješ intended upucavanje sve dok napokon ne padne u vodu (default, naravno, ali godi), švrljaš po bookmarkovima mrtvog browsera, profilima nekog tko je živio u tvojoj koži davno davno (...nije čula, šum dalekih oceana) - evo te na terenu do malo prje već i zadnjim kamenom pretvorenim u pijesak, ponovno obnovljene oaze. Fatamorgane. Svejedno. Toplo pri srcu, ali s hladnim bosim nogama tapkam po bespućima trabunjanja milozvučnih, jednoličnih, naivnih, postojanih. Neka, svejedno i dalje digi reciever ne radi. Pa kaj bum drugo. Čak sam našel i nekaj suhog duhana. Stisnut ćemo par prstohvata i damfat, makar kašljao par dana. A sutra, možda keširat za gorivo i otići zapaliti svijeću. Jedino još šum krvi u ušima što nosi povijest u genima zaslužio je barem to, kad mu već balim lulu. Neka mu je, ta nasljedna tvrdoglava glava. Ne dam ju za ništa. Ni glavu, ni lulu.

"Na skaline ispred dvora
U svom plavom dimu skriva
Mnoge tajne prošle čuva
Lula starog kapetana"