Dnevnik jedne kućanice

Danas sam se malo priupitala kako li ja to izgledam kad se susjeda onako pristrašila od mene. Virnuh u ogledalo da me nije možda mali ulipio špinatom po licu dok sam mu davala ručak. Ili je mala isprobavala nove tempere po mojoj kosi, a da nisam skužila. Ili da me muž noćas spašavao od komaraca mlateći ih po meni, pa ostali tragovi. Ništa. Čak je i kosa bila svježe oprana i uredno izgelirana u zrak. Nemam pojma što je susjedi izazvalo onaj prestravljeni grč na faci dok sam izlazila iz stana i kucala drugoj susjedi na vrata. Sva se nekako uzvrtila, amo - tamo, pa krene nazad u stan, ali shvati da ga je zaključala, pa krene niz stepenice kuda je i bila u početku krenula, da bi na kraju izbezumljeno potrčala stepenicama na gornji kat. Svašta. A nije njoj dobro, vidim ja. Tako mi je i kad nosim smeće, a ona mi ide ususret. Kako joj se približavam, ona se toliko stisne uza zid, sve bi čovik reka da to i nije živo biće, da je to nekakav mural na zidu ili takvo što, onako, u Munchovom stilu. Ja u početku mislila da je žena uredna, ne voli se dirnuti smeća, boji se kakve boleštine i to. Ali nekad mi baš bude fora gledati što će, pa se ja onako lipo oduševim:" O, susjeda! Pa di ste, kako ste, kako mala?" Ajme, da je vidite onda. Sve gledam, evo će zaplakati od nemoći - iza nje zid, isprid ja s veeelikom vrićom smeća ( fala Bogu, malom dobro rade probava i mjehur, pa sve puca od punih pampersica).
Ona vam inače radi u pošti. Baš sam nekidan išla poslati nešto prijateljici, pa sam vidila da nije samo ona tako šumasta. Možda taj posao malo čudno djeluje na ljude, što li. Dakle, stojim ja tako isprid šaltera i čekam da mi simpatična teta poštarica zalipi markicu na kuvertu i uzme pet i po kuna. Gleda ona mene, gleda pismo, pa ga važe onako znalački u ruci. Ja već mislim kako će onako odoka reći dvajstosamzarezčetrnajstgrama, djeluje mi tako iskusno tamo iza šaltera. Opet ona mene pogledava, a meni sve nekako neugodno. Gledam, pristojno sam stala, ruke na vidljivom mjestu, primakla se malko onim rupicama na staklu da me bolje čuje. Pita ona:"Jel markice za Hrvatsku?" "Aha", rekoh ja njoj. "Pet i po kuna." "Izvolite." "Hvala." "Molim. Doviđenja."
Pa dobro, mislim se, što bi žena morala znati di je Krapina.

a-ha, sad znam... tila si reć da sam te koštala pet ipo kuna :-)

aha, samo nisam znala kako ti to reći :))

ma što će nam poanta, ne pišemo lektiru :))

kako nema poante?!? kako? pa žena je lipo rekla da je smotana ko sarma... štoš više :-)
a da je meni pisala, ne bi trebala adresu stavljat, kod mene svaki dan poštar navrati, nek iz torbe izaberem neko pismo... što sam ono tila reći?!?