I PUT A SPELL ON YOU (FOR HARRY HOUDINI)
Lako se daš zavesti, kažu.
Ali ja to ne umem.
Jer, tek (se) učim vezivati jezikom
trešnjine peteljke u Gordijeve čvorove,
dok sanjarim o virtuoznim Kazanovinim prstima,
koji vešto ispiraju iskonski greh
sa oltara vulkanskog Venerinog brega
prečesto (de)gustirane venecijanske udovice
(a samo pre par godina bih je (ne)dostojno
ugostila epitetom- sredovečna).
(Greška u koracima me odvodi dva sprata niže
odakle svakodnevno nečiji drugi (?) prsti
beskrupulozno porobljavaju tišinu
Ludvigovom Mesečevom sonatom…
A ja se pritom uvek zapitam
Koja nijansa plavog somota bi ostala
Nakon njegovog izvođenja Geršvina
Na mojim nenaštimovanim
I sopstvenim ritmom (za)vođenim dirkama.)
Teško se daš zadržati, slute.
A ja se profesionalno foliram da ne razumem.
Dok iskrsavam u jedinoj cenzurisanoj sceni
iz plodonosnog opusa Rudolfa Valentina
isprepletanih nogu i ukrštenih pogleda
u dostojanstvenoj borbi osmišljenoj
kao “tužna misao koja se pleše”
sa prefiksom LIBER.
Ima nečeg uzbuđujuće intrigantnog
u tim nemim, odsečnim pokretima
i blanco-negro iskristalisanoj koreografiji
gde pobedniku sleduje jedini koloritni detalj:
vapaj večnosti iz istrgnutog irisa protivniku.
(Ime ruže je ubačeno radi odvlačenja pažnje
nedovoljno fokusiranoj publici
neslavno ispaloj iz konkurencije
Već u prvoj polovini filma.)
Ne stignem se kad usidriti, šapću.
A ti daješ voljno svim mojim nemirima.
Nehajno bacaš dve karte u jednom pravcu
za krstarenje po noćima punog Meseca
pristajući na sve kompromise
kojima se možemo ograditi u sledećih par sekundi.
Dok čekiramo let u poslednjem trenutku
zbog čega se pravim da ne primećujem
da iz mog ručno osmišljenog prtljaga
pokušavaš prokrijumčariti sveto trojstvo:
Mona Lisa's smile
Bette Davis eyes
and Houdini's fingers?
23.05.2010. u 0:02 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar