Zuri li sad bezdan u tebe, Richarde?
Znam da si pogledao dolje, niz liticu. I taj ti se pad urezao duboko u san, ali i u javu. Pričao si mi o tome. Doduše, samo malo, detalje mi nikad nisi otkrivao. Suviše su osjetljivi, rekao si. I tako je bauk, neizgovoren, postajao sve jači i moćniji. A meni sve nerazumljiviji.
Jer, istina je. I ja sam se nagnula nad provaliju. I vidjela sam oblake. Tmaste, sive, olujne. One koje obećavaju munje i gromove. Oluje i tsunamije. Razrovane obale i potopljene gradove. Obećavaju, prijete. Ali, gledala sam ih odozgor.
Obećanje nije stvarnost, zar ne? Kao istinu ih mogu prihvatiti samo beznadno zaljubljeni. Kao istinu, kao štaku posrnulih staklenih gradova u letu. Obećanja su hrana za emocionalne invalide poput mene.
One koji rasklimaju zube držeći se tvrdoglavo za zrak.
Jer, naspram obećanog sve drugo je bezbojno, besmisleno, beznadno.
Bezdan.
25.09.2010. u 22:37 | Prijavi nepoćudni blog