NOĆ ČERGARA
Neutaživom setom proždire kilometre,
hraneći gluvo pseto u meni,
koje i dan danas u noćima punog meseca,
laje na učmale perone i brze vozove,
što odnose sobom nečije tuđe sudbine.
Možda bih svaku od njih mogla i svojom zvati.
Razastri me u nedogled, uzavreli vetre,
potirući prošlih života seni,
na škrtu mapu dlana ureži liniju što preseca
propuštene vagone i neotkucane lozove,
i strpljivo kroti mučni vrisak tišine.
Bez vetra i prašine ne sme se bivstvovati.
Zauzdaj mi divlje misli, prevejani etre,
predajući čergi pravo da oceni
za koje su drumove rođena sva njena deca,
pa oslobodi nemir da svoje staze dozove,
a opori ukus zore ispija bez gorčine.
Šum daira i večite lutalice uvek će postojati.
14.10.2010. u 17:36 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar