vjetar i visine

sicirala sam si večeras mozak i u mljackavoj sivoj masi razaznala neki lik. Nikakav. Tih. Bezosjećajan. Odustala sam od pokusa i vratila mozak u razvaljenu lubanju. Obrisala sam ruke od krvi i sluzi i otišla u podrum. Pod masom paučine i mirisa vlage našla sam kramp. Zahrđali, ali snažan. Obukla sam jaknu i izašla van u buru. Snjeg i led. Udahnuh duboko hladan zrak koji je bacao inje po plučima. Okrenem se prema malom jezercu i cinično nasmješim. Prsti su se lomili na zimi, ali nije me bilo briga. Uhvatila sam dršku krampa i bez okljevenja... Uz urkil lomila led jezerca. Ono je skvičalo u boli. Lomila sam komade santi. Čupala ih krampom. U bijesu bacih kramp i padnem na koljena. Ruke utopim u nadnaravno hladnu vodu i bez pardona izvlačim komade polomljena leda. Voda je veselo žuborila. Ruke su postojale vrele. Moje lice bilo je statično. Vrele suze izašle su na lice. I zaledile se u statičnosti. Što su se one više ledile, ja sam više razbijala led. Ali samo led jezera...